Za­što su tužne osobe dobri komičari

Pri­ča o tu­žnom klov­nu ko­ji ša­lom be­ži od sop­stve­ne tu­ge po­no­vo je ak­tu­el­na po­sle tra­gič­ne smr­ti glum­ca Ro­bi­na Vi­li­jam­sa. Mnogo je slučajeva koji potvrđuju tezu da su komičari, zapravo, tužne i depresivne osobe.

Čar­li Ča­plin je fil­mo­vi­ma za­sme­ja­vao svet, a da­le­ko od re­flek­to­ra če­sto je pa­dao u očaj. Bi­lo je da­na ka­da mu je sva­ki kon­takt s lju­di­ma stva­rao bol, po­ža­lio se jed­nom no­vi­na­ru ko­ji ga je ka­sni­je opi­sao kao ne­sreć­ni­je i naj­sti­dlji­vi­je ljud­sko bi­će ko­je je ikad sreo.

Cr­ni ko­mi­čar Ri­čard Pra­jor bo­rio se s na­le­ti­ma de­pre­si­je. Jed­nom je za­ma­lo stra­dao kad se pod dej­stvom al­ko­ho­la za­pa­lio udi­šu­ći ko­ka­in nad pla­me­nom. Pi­ter Se­lers, ur­ne­be­sni in­spek­tor Klu­zo, za­ba­vljao je mi­li­o­ne, a lič­ni ži­vot mu je bio is­pu­njen emo­ci­o­nal­nim pro­ble­mi­ma ko­je je po­ku­ša­vao da re­ši ra­znim sup­stan­ca­ma.

Mno­gi su ovih da­na pod­se­ti­li na re­či Mar­ka Tve­na da taj­ni iz­vor hu­mo­ra ni­je ra­dost već tu­ga. S tim se sla­že i re­di­telj i sce­na­ri­sta Stan­ko Cr­no­br­nja, re­di­telj ko­ji je pot­pi­sao mno­go za­bav­nih TV emi­si­ja.

„Ve­ro­vat­no je u su­šti­ni baš ta­ko, jer ka­ko bi re­kao ve­li­ki ka­ri­ka­tu­ri­sta Čar­li Šulc, sre­ća ne stva­ra hu­mor. Ne­ma ni­šta sme­šno u sre­ći. Tu­ga stva­ra hu­mor. Go­golj je re­kao da što du­že, i što pa­žlji­vi­je, po­sma­tra­mo sme­šnu pri­ču to ona po­sta­je tu­žni­ja. Naj­dir­lji­vi­ja od svih ‘ko­mič­nih’ sli­ka je, sva­ka­ko, sli­ka tu­žnog klov­na. Hu­mor, uop­šte, po­ja­vlju­je se u ta­na­nom pro­sto­ru iz­me­đu ono­ga što po­je­di­nac že­li i ono­ga što mo­že. Sto­ga mno­gi mi­sle da u hu­mo­ru ima vi­še lo­gi­ke ne­go u bi­lo če­mu dru­gom. Jer hu­mor je­ste isti­na“, kaže za „Politiku“ Cr­no­br­nja.

On is­ti­če da sva­ki put ka­da ko­mi­čar is­pri­ča vic, na­pra­vi geg, on in­stink­tiv­no že­li da ga pu­bli­ka vo­li.

„Ko­mi­ča­ri se pla­še tre­nut­ka ka­da vi­še ne­ma sme­ha. Ta­da pred pu­bli­kom sto­ji onaj ne­zgrap­ni de­čak ko­ga su isme­ja­va­li klin­ci iz uli­ce a ko­ji je do ta­da bio sa­kri­ven de­be­lim za­sto­ri­ma ko­me­di­je i sme­ha. Mno­go je ko­mi­ča­ra kroz isto­ri­ju, ko­ji su u ži­vo­tu, ali i u umet­no­sti, tra­gič­no za­vr­ša­va­li. I naš ve­li­ki ko­mi­čar, Mi­o­drag Pe­tro­vić Čka­lja, ko­ji je go­di­na­ma za­sme­ja­vao mi­li­o­ne Ju­go­slo­ve­na, umro je kao tu­žan i raz­o­ča­ran čo­vek. Da­nas, u Be­o­gra­du, ima jed­no so­ka­če ko­je no­si nje­go­vo ime“, pod­se­ća Cr­no­br­nja.

Cr­no­br­nja sma­tra da kre­a­tiv­ci, če­šće ne­go dru­gi, do­la­ze u si­tu­a­ci­ju da se­bi ka­žu: „Sve što vo­lim je ili ne­le­gal­no, ili ne­mo­ral­no, ili go­ji, ili je sku­po, ili je ne­mo­gu­će“. Tu na­sta­ju ne­sta­bil­no­sti, ali i re­še­nja ko­ja če­sto po­ra­đa­ju ve­li­ka umet­nič­ka de­la.

Mon­ti­paj­to­nov­cu Sti­ve­nu Fra­ju po­sta­vlje­na je di­jag­no­za bi­po­lar­nog po­re­me­ća­ja ka­da je imao 37 go­di­na, 1995. Dva­na­est go­di­na ka­sni­je sni­mio je „Taj­ni ži­vot ma­nič­nog de­pre­siv­ca“, u kom se ba­vio bo­le­šću i svo­jim ži­vo­tom.

Džon Kliz, Džim Ke­ri i Hju Lo­ri jav­no su pri­ča­li o svo­joj de­pre­si­ji. Ro­bin Vi­li­jams je go­vo­rio o za­vi­sno­sti od ko­ka­i­na i al­ko­ho­la, če­sto kroz ša­lu („ko­ka­i­nom vam bog po­ru­ču­je da su­vi­še za­ra­đu­je­te”), ali ne o de­pre­si­ji.

Austra­lij­ski ko­mi­čar Riz Ni­kol­son ve­ru­je da me­đu za­ba­vlja­či­ma ima mno­go psi­hič­kih pro­ble­ma, iako ima onih ko­ji­ma ne mo­že da na­đu ni­jed­nu „ru­pu u oklo­pu“.

IZVOR:

HTTP://MONDO.RS

Call Now ButtonPozovite ODMAH