Promena ličnosti ili promena ponašanja

Odrasli ljudi se menjaju samo onda kada oni to sami žele i vrlo su otporni na spoljašnje pritiske, ali kod dece se uz razgovor o prekršaju i odgovarajuću kaznu može uticati na pogrešna uverenja.

Da li možemo naterati neku osobu da promeni svoje ponašanje? Odgovor na ovo pitanje je različit u zavisnosti od toga da li je ta osoba dete ili odrasla osoba. Odrasli ljudi se menjaju samo onda kada oni to sami žele. Odrasli su vrlo otporni na spoljašnje pritiske da promene ono ponašanje koje je njima u redu, a za koje drugi smatraju da ga treba promeniti. Sa decom je drukčije upravo zato što je jedan od glavnih zadataka svakog roditelja da utiče na dete da odustane od loših ponašanja i postane dobar čovek.

Kada neko, odrasli ili dete, promeni svoje ponašanje, mi ne znamo da li je to osoba uradila da bi ostvarila neku korist, tako da je promena privremena, ili je promena ponašanja rezultat neke dublje, unutrašnje promene ličnosti što promenu čini trajnom.

Novi maniri iz koristi

U prvom slučaju osoba menja svoje ponašanje u određenim situacijama i počinje da se ponaša na poželjan način zato što joj se to isplati. Ta promena nije iskrena, pa samim time ni trajna. Bilo da osoba novim ponašanjem izbegava neke negativne posledicu, bilo da od novog ponašanja ima neku korist, dato ponašanje nije izraz njene ličnosti. To jednostavno znači da će se osoba tako ponašati sve dok od takvog ponašanja ima korist, ali čim više ne bude imala korist, ona će se verovatno vratiti na ono staro ponašanje koje jeste izraz njene ličnosti.

Tako, na primer, deca odustaju od negativnog ponašanja kada ih autoritet gleda ili kada znaju da će sasvim sigurno biti uhvaćena da se neprihvatljivo ponašaju. U emotivnom smislu ona imaju strah od kazne, a ne osećanje krivice. To je zbog toga što su u konfliktu sa spoljašnjim autoritetom, a ne u konfliktu sama sa sobom, što je inače karakteristično za osećanje krivice.

Kada se osoba menja iznutra, ona zapravo menja neko od svojih važnih uverenja o sebi, drugima ili nekom važnom životnom pitanju. Menjajući se iznutra ona postaje „bolja verzija sebe” tako da počinje da se ponaša na novi način. Do promene uverenja dolazi zbog uvida da je ranije ponašanje štetno i da osoba tim ponašanjem negira neku svoju visoku vrednost. Kada se osoba promeni iznutra, kada promeni uverenje, tada je njeno novo ponašanje rezultat iskrene promene i ono ne samo da odražava njenu unutrašnju ličnost već postaje dugoročan način ponašanja u datim situacijama.

Tako na primer, kada roditelj kažnjava dete zbog nekog detetovog lošeg, opasnog ili štetnog postupka, nije mu svejedno da li će kazna dovesti samo do promene u ponašanju deteta, ili će dovesti do promene u načinu na koje dete doživljava sebe, druge i svet. Da kazna ne bi dovela samo do privremene promene ponašanja, nego do unutrašnje promene detetovih uverenja, dete mora prihvatiti kaznu.

Da bi dete prihvatilo kaznu ono mora misliti da ju je zaslužilo, da je zaista pogrešilo kao i da je kazna pravedna posledica. Zbog toga nije dovoljno samo kazniti dete već sa njim treba i razgovarati o „prekršaju”, o samoj kazni, ali i o tome šta ono treba da nauči i kako da se ponaša ubuduće. Na taj način roditelj povećava verovatnoću da dete prihvati kaznu i da promeni svoja uverenja.

Kritika, a ne odbacivanje

Detetu će biti mnogo lakše da se promeni ako razlikuje sebe od svog ponašanja. Ono će tada razumeti da kritika, ljutnja i kazna jesu zapravo zahtev da ono promeni ponašanje, da nisu odbacivanje njega kao osobe. Ono će razumeti da dobro dete može da se nekada loše ponaša. Kako dete želi da bude dobro, voljeno i prihvaćeno, ono će tada uvideti pogrešnost svog ponašanja, odbaciti ga u sadašnjosti i u budućnosti, ali i menjati se iznutra.

Ovo što važi za decu, važi i za odrasle koji su na primer kažnjeni nekom kaznom, poput zatvorske kazne. I ovde je moguće da osoba prestane da se poistovećuje sa svojim negativnim ponašanjem, shvati da je ono loše i odluči da se ponaša na pozitivan način. Problem je što je procenat tako iznutra promenjenih osuđenika nizak. Glavni razlog je što mnogi ljudi koji su u zatvorima ne žele da se menjaju, što poistovećuju sebe sa svojim ponašanjem i svojom društvenom ulogom kriminalca, i što svojim otporom promeni dokazuju sistemu da im ne može ništa.

 

Izvor:

http://www.politika.rs

Call Now ButtonPozovite ODMAH