Kika je svojim 3d iluzijama osvojila svet

Mirjanu Kiku Milošević (34) iz Smedereva klinci i klinceze zovu vila. A deca ne znaju da lažu. Ona zaista jeste kao vila jer im svaki rođendan i zabavu pretvori u bajku kad im na malenim licima naslika macu, kucu, medu, šta god požele. Zato mi đavo nije dao mira, pa sam nedavno upoznala tu vilu. I videla na sopstvenoj koži kako nastaje magija.

Naoko obična cura, jedino što malo bode oči – roze kosa. O njoj je sanjala kao klinka, a osmelila se tek nedavno, nakon što je u Los Anđelesu videla koliko je takvih kao ona.

Pre susreta s Kikom nisam mnogo znala o njoj. Ali ne mari. Dovoljno je samo pogledati jednu fotku ili snimak bilo koje njene iluzije, pa da čovek ostane bez reči. „Nisam neki zaluđenik za umetnost“ i „ukusi se razlikuju“ pada u vodu pred ovom mršavicom.

I dok u njenom ljubičastom kutku ispijamo jaku tursku, posmatram tu devojku koja bojama od sebe napravi drvenu lutku. Pravu pravcatu lutku. Kaže mi, otelotvorenje njenih košmara. Pobedila je njom svoj strah iz detinjstva. Pobedila i na letošnjem prvom „NYX Face Awards“ takmičenju u Srbiji. Među svim tim kreativcima i mejkap artistima. Ostavila sve druge daleko za sobom.

Kiki je za „drvenu lutku“ trebalo šest sati rada. Nije mogla ni glavu da spusti, jer se koža na stomaku odmah nabora, a svaki svoj pokret pratila je u ogledalima

I tako, kroz dim cigarete, počinje. Sve deluje obično. Malo ove senke, malo crne konture, trunka plave, onda zlatna. I dok sam se okrenula, preda mnom prelepa slika sa dva lika.

Prijateljice šminka samo za veče jer je to uvek nešto specifično

Jedan je Kika, devojka koja samo od dara i boje na sopstvenoj koži stvara nestvarno. Onda na „Jutjubu“ objavljuje snimke u kojima korak po korak prikazuje rađanje svoje iluzije. I živi od toga. Jer drugi lik je Mirjana Milošević, nezaposlena samohrana mama dva dečaka koju svakog dana čeka isto – vrtić, škola, ručak, veš.

Gledam kako barata četkicama i nameštam se da me ukrasi. Bira zelenu, kaže, slaže mi se uz džemper. Usput mi priča kako je sve počelo. Prvi mural naslikala je kad je bila klinka, ali povreda kičme naterala ju je da odustane.

Ipak, nešto je u njoj vrištalo. Upoznala se tada sa tehnikom oslikavanja lica, popularnom na zabavama za decu, i pomislila da to mora biti dobro. A i prija joj iskrena kritika klinaca i klinceza. Nema tog platna koje može da uzvrati osmehom kakav od njih dobije.

Videla je onda, pre godinu-dve, da ne postoji slika koju ne može da nacrta, pa se ubrzo upoznala i sa 3D iluzijama na telu. Zaljubila se u trenu. A skice nikad ne pravi, suviše je istroše.

Kod ovih iluzija štos je iz koje perspektive se gleda, iz kog ugla će slikati samu sebe. U kom položaju počne da radi, tako mora da ostane do kraja. Pokret nije dozvoljen jer se onda iluzija gubi.

Davala je intervjue za „Dejli mejl“, dve japanske i jednu čikašku televiziju, nemačke, španske, francuske medije, a omiljena iluzija joj je „duh iz lampe“

Nije ni stigla sve da mi kaže, a ja već sasvim drukčija. I tako neobična nekako sam lepša sama sebi. A trebalo joj je manje od pet minuta, sve je uradila gotovo iz jednog pokreta.


Prosto, a čudesno. I čini se tako lako kad ona radi. Mislim se, ako je za tren uradila ovo, onda ne čudi što za nekoliko sati napravi od sebe sve ono što napravi.

Kaže mi za kraj da je mislila da je skrivena kamera kada su pozvali da u jednoj emisiji u Madridu, koja dočekuje najveće iluzioniste sveta, ponovo radi svoju lutku. I ja sam mislila da je sve što radi skrivena kamera. Dok je nisam upoznala.

 

IZVOR:

HTTP://ZENA.BLIC.RS

Call Now ButtonPozovite ODMAH