Gotovo da ne postoji dete koje u školu ide bez mobilnog telefona, a većina roditelja je odahnula jer u svakom trenutku znaju gde su im deca. Ipak, to ne važi za mamu Kejti Smit, koja je svojoj deci zabranila da nose telefone u školu…
Kada smo deci za rođendan prvi put kupili mobilne telefone, suprug i ja nismo odredili nikakva određena pravila i ograničenja. Mogli su da ih koriste gde god i kad god.
Onda je došlo vreme za školu, pa su nas klinci ubeđivali da sva deca sa sobom nose mobilne telefone i mi nismo želeli da se izdvajaju po bilo čemu. Mobilni telefoni nisu postojali kada sam ja bila mala, pa mi je cela ta ideja bila prilično strana, ali sam ipak pristala.
Međutim, iako mi se svidelo to što mogu da se čujem sa decom kad god poželim, ubrzo sam promenila mišljenje.
Na to su uticale priče drugih mama koje su mi otvorile oči o tome šta klinci zapravo rade dok koriste telefone u školi. Došla sam do zaključka da su mobilni aparati potpuno nepotrebni.
Izgleda da je, kada ste tinejdžer, izuzetno privlačno snimati nevolje drugih – od svađa, zlostavljanja do ponižavajućih trenutaka. Dovoljno je da u ruci imate uređaj za snimanje i zabava počinje.
Jedna mama mi je ispričala da klinci snimaju školske tuče i potom ih odmah objavljuju na popularnoj društvenoj mreži SnapChat. I to nije sve – ako se neko ljubi u holu, odmah se snima. Ako profesor ukori nekog učenika, njegovi drugari prave mini filmove i potom ih kače na Instagram i Fejsbuk. Svaka mala nesmotrenost, pogrešan korak, poniženje ili trenutak pogrešne procene završe na Internetu.
E, pa neće moći! Prošlo je skoro godinu dana od kad sam deci uzela telefone, odnosno od kada ih ne nose u školu.
Iako možda svi mi mislimo da se naša deca nikada ne bi tako ponašala, činjenica je da većina njih to radi – čak i najuzorniji učenici. To se zove podleganje pritisku i uklapanje u većinu, a mnogi odrasli su upravo za to krivi. Plašim se da je snimanje i fotografisanje stranaca bez njihove dozvole postalo toliko uobičajeno, da je percepcija naše dece o tome šta je dobro, a šta loše prilično iskrivljena. Izgleda da ne znaju gde su granice.
Ali sve bi to moglo da se prevenira kada bi svako od nas svom detetu zabranio da nosi telefon u školu. Na kraju krajeva, ja sam preživela bez telefona u školi, baš kao i mnoge druge generacije. To je samo jedna manje briga.
Škola koju moja deca pohađaju inače brani nošenje telefona. To sam saznala kada me je razredni pozvao i obavestio da je moj sin uhvaćen na času sa mobilnim telefonom. Ipak, niko ne poštuje to pravilo, pa profesori na času imaju još jednu obavezu – da motre i love one koji umesto da prate nastavu, igraju igrice ili surfuju na internetu.
Suština je zapravo prosta – mobilni telefoni nisu potrebni koliko mi verujemo da jesu. A za one koji tvrde da su oni od krucijalnog značaja u hitnim situacijama, naravno da se slažem. Međutim, postoje telefoni koji služe isključivo za to – da deca mogu da se jave i pozovu i ništa više od toga. Nema potrebe da se dopisujem sa njima za vreme časa matematike.
Osim toga, pametni mobilni telefoni nisu igračke, a tinejdžeri ih uglavnom koriste kao da jesu. Oni su SKUPI, a mogu vrlo lako da se oštete ili ukradu. Da li je onda pametno da izdvojite sumu od nekoliko stotina evra da bi se vaše dete poguralo u školskom hodniku i razbilo telefon?
Bila bih očajna kada bi moja deca bila uhvaćena da snimaju nekog svog druga, drugaricu ili profesora ili još gore da ih ismevaju. Takođe, ne želim da ih mobilni telefon ometa dok prate nastavu i uče (valjda su zbog toga u školi).
I zato – NE. Neću promeniti svoje mišljenje, ma koliko puta mi ponovili da su JEDINA deca u školi koja nemaju telefon.
Žao mi je klinci, ali ipak mi nije žao.
