Od svih narodnih mudrosti koje znam, najviše se držim one „bolje sprečiti nego lečiti“. Ali…
U ovoj zemlji se konstantno posledice leče, umesto da se „krive drine“ ispravljaju pre nego i postanu uzrok problema.
Tako sam, spremajući se za emisiju, naletela na sledeću priču…
„Tri devojčice su upale u vrtić i tražile moje dete. Rekle su da su rođake iz Nemačke i da imaju moju dozvolu da ga odvedu.“ Reči jedne isprepadane majke. Iz državnog vrtića u prestonici.
Naravno da su vaspitačice odreagovale kako treba. Naravno da nisu nasele na priču. Naravno da nisu klinca predale „rođakama“.
Ali su novinari koji su istraživali sve što se desilo, sledećeg dana, citiram „nesmetano ušli u dva vrtića u istom delu grada i unutra proveli gotovo 30 minuta. Bez ikakve provere i pitanja, dok su u hodnicima šetala deca i drugi roditelji.“
I znam da je tako.
Znam i koliko sam se borila da ugradimo interfon u vrtić svog klinca.
Naravno, roditelji su skupljali novac. Naravno, roditelji su jurili majstore i ponude. Naravno da je bilo roditelja koji nisu dali ni dinar, jer se „podrazumeva da vrtić to treba da isfinansira“.
Naravno da sam ušla u konflikt sa direktorkom naše predškolske ustanove, koja mi je na pitanje zašto niko nije ni razmišljao o interfonu u zgradi koja ima 230 klinaca, jednostavno rekla da se, citiram: „interfon pokvari za petnaest dana i ko će to posle da popravlja?“
Sedim i čitam tekst po treći put, sve vreme na vezi sa kolegom čije je dete u privatnom vrtiću.
Dok mi dižemo bune i ustanke za stvari poput vlažnih maramica i čaša, oni svoju decu mogu da nadgledaju i od kuće, preko neta, uz kafu, iz kancelarije…
Dok je u grupi njegove ćerkice njih desetak, moj sinak se promuko vraća iz vrtića svakog dana, jer ih ima četrdeset u grupi. Pa i kad je žedan ili mu se piški, mora glasno to nekoliko puta da izgovori, da bi ga vaspitačice uopšte čule.
Zamislite tek rad u tolikoj grupi? ČETRDESET MALIH, GLASNIH DUŠA OD PET LETA, treba organizovati, umiriti, zainteresovati za temu i držati im pažnju najmanje 60 minuta!
Duboko verujem da vaspitačima treba dati veću platu i beneficirani radni staž, ali se sa druge strane na njih ljutim što se ne izbore za svoja prava.
Jer ako sutra odlučim da sama napravim eksperiment, istraživanje, priču, skrivenu kameru… i uđem u vrtić… i izvedem neko dete… pa im posle dva minuta pozvonim na vrata sa klincem u ruci i kažem IZNENAĐENJE… pa to dođe do nadređenih, vaspitačice će biti krive i kažnjene.
Ne institucija koja nije obezbedila uslove za rad, interfon ili video nadzor.
Umesto toga, mi imamo komentar: „Ćuti, nemoj da baksuziraš!“ (svakako jeftiniji od trideset i kusur hiljada dinara, koliko košta interfon sa ugradnjom).
Imamo Savet roditelja koji se kao prava opozicija ozbiljno sprema za svaki sastanak, jer zna da je u manjini, iako se radi o njihovoj deci.
A imamo i decu, koja su nemirna, nepredvidiva, neiskusna, mnogobrojna, puna energije, na malom prostoru… Jednostavno DECA.
Ali oni su naše sve na svetu.
Vrede valjda više od cene interfona sa ugradnjom i održavanjem video nadzora ili obezbeđenja?
Da ne bude da ja baksuziram, evo, pitajte mamu sa početka priče.
Ili onu devojčicu što je u patofnicama došla iz vrtića sama do kuće.
Tekst: Vesna Zakonović Arežina – #Kevazakon
