Odbojka je nastala početkom 1896. godine u Springfildu na Koledžu YMCA na konferenciji gde su se okupili svi direktori fizičkog vaspitanja YNCA. Na toj konferenciji je Morgan prvi put demonstrirao novostvorenu igru.
Sastavio je dve ekipe od po pet igrača koji su pre same konferencije odigrali „mintonet“ (prvi naziv za odbojku). Morgan je prisutnima objasnio da se je ova igra predviđena za dvoranu, ali da se može igrati i na otvorenome. U igri je mogao učestvovati neograničen broj igrača, a glavni cilj je bio održavati loptu u vazduhu, iznad mreže, s jedne strane na drugu.
Igra je na konferenciji vrlo dobro prihvaćena samo je promijenjeno ime u „volibol“. Morgan je još poradio na pravilima igre i 1897. godine je izašao prvi priručnik s glavnim podacima o igri i kao dodatak su izašla i prva pravila odbojke
Odbojka je vrsta timskog i olimpijskog sporta gde se lopta udara rukom preko mreže na protivničku stranu. Tim čine šest igrača gde svako ima svoju funkciju. Tim se sastoji od tehničara, korektora, dva primača, srednjeg blokera i libera. Tehničar je mozak ekipe i on uvek stoji u blizini mreže. Blokeri takođe stoje kod mreže i njihova uloga je da blokiraju protivnički smeč. Korektor smečuje, a primači i libero primaju servis. Moderna odbojka se igra na tri dobijena seta, do 25 poena. Kada i jedna i druga ekipa imaju po dva dobijena seta, igra se peti set, tzv. TAJ-BREJK do 15 poena. u timu je 12 igrača, ali je samo 6 na terenu. Ostali su na klupi, oni su zamene. Libero nikada ne servira.
Pravila
VolleyballCourt.pngOdbojka je sport koji obiluje brzinom i svestranim pokretima tela pa se od igrača očekuju brze reakcije, sabranost i trenutna snalažljivost. Glavna obeležja današnjih nacionalnih selekcija su snaga i visina, ali i sposobnost ekipe i trenera da razvije nove taktike i strategije igre je ono što donosi uspeh na utakmicama.
Karakteristike igre
Odbojka je timska (kolektivna) igra u kojoj se dve ekipe od po šest igrača bore na terenu dimenzija 18×9 metara. Po sredini igrališta razapeta je mreža široka 1 metar i duga 9,5 metara. Razmak između gornjeg ruba mreže i tla je različit: 243 cm za seniore i 224 cm za seniorke.
Igralište je središnjom linijom podeljeno na dva polja; na 3 metra od nje teku sa strane paralelne linije koje označavaju zonu napada, a iza njih zonu odbrane.
Prostor za serviranje je iza zadnje linije i može se slobodno servirati s bilo kojeg mesta duž linije.
Početni udarac (servis) izvodi desni igrač poslednje linije, nastojeći da prebaci loptu u protivničko polje. Ako je servis izveden nepravilno ili ako je protivnik u toku nadigravanja bio uspešniji, protivnik stiče pravo serviranja.
Ekipa sme loptu taknuti tri puta u jednom poenu, a isti igrač ne sme odigrati loptu dvaput uzastopce, osim ako je prethodno izblokirao protivničkog igrača, u kom slučaju se lopta može dodirnuti 4 puta (blok i 3 lopte).
Lopta ostaje u igri dok ne dodirne teren, zid ili neki predmet, odnosno dok neko od igrača ne napravi grešku.
Pravila bodovanja
2000. godine donesena su nova pravila bodovanja u odbojci. Prema novim pravilima poeni se osvajaju posle svake završene akcije, bez obzira na to koja ekipa je servirala. Prema nekadašnjim pravilima, samo ona ekipa koja je servirala je mogla osvojiti poen.
Utakmice se igraju na tri dobijena seta od po 25 poena, a najviše se može odigrati pet setova. Za razliku od prva četiri seta, peti (koji se još zove i taj-brejk) se igra do 15 poena. U slučaju izjednačenog rezultata krajem seta, pobedniku su potrebna dva poena razlike da bi završio set u svoju korist.
Libero
Nakon Olimpijskih igara u Atlanti 1996. FIVB je za predstojeće Olimpijske igre u Sidneju 2000. godine uveo novog specijalnog igrača: LIBERA. Libera je lako prepoznati na terenu jer nosi različitu boju dresa od svojih saigrača i uvek se nalazi u zadnjem delu terena gde može zameniti bilo kog igrača Libero ne sme servirati, smečevati niti se rotirati sa igračima na prvoj liniji terena, ali igra vrlo važnu ulogu u prijemu protivničkog servisa i odbrani polja. Libero je uveden da bi uz pomoć bolje odbrane polja poeni duže trajali i da bi se dala prilika i nižim igračima koji u današnje vreme nemaju velike šanse uspeti kao napadači ili kao igrači prve linije.
Lopta
Nakon testiranja mnogih boja za odbojkašku loptu FIVB je na Svetskom prenstvu u Japanu 1998. godine predstavila loptu sa žutim, plavim i belim linijama. Njome je zamenjena tradicionalna bela lopta.
Pravilo rotacije
Tokom igre svih šest igrača se u polju rotiraju u smeru kazaljke na satu, nakon osvojenog servisa. To je glavni ključ dvoranske odbojke – ne može se sve vreme igrati s najboljim napadačima na mreži ili najboljim obrambenim igračima u pozadini. Pre servisa igrači moraju biti na mestima koje im redom pripada, a nakon servisa mogu zameniti mesta, ali igrači iz odbrane ne smeju menjati igrače na mreži. Oni takođe smeju učestvovati u napadu, ali mogu smečirati samo iza napadačke linije (linije tri metra). Pravilo rotiranja objašnjava zašto tehničar ponekad izgleda kao da se „skriva“ iza igrača. Pre servisa, kao i ostali, i on mora biti na svom mestu, a nakon servisa može trčati na mrežu kako bi organizovao napad. Ako dotrči na mrežu pre nego što je protivnik odservisirao, poen se daje protivniku.
Elementi odbojkaške tehnike
SERVIS
Skok servis
Servis je početni udarac kojime počinje svaki poen, izvodi se na početku seta i posle svake greške. Igrač mora udariti loptu tako da pređe mrežu i pogodi unutar terena protivnika. Postoje dve vrste servisa – gornji i donji, ali danas u vrhunskoj odbojci više niko ne servira donji servis. Najpopularniji servis je servis u skoku koji može biti veoma težak za prijem ako ima veliku brzinu i rotaciju.
Odbijanje podlakticama (prijem servisa, odbrana polja)
Prijem servisa „čekićem“
Primenjuje se kod primanja protivničkog servisa, odbrane polja i prema odbijenih lopti od bloka. Ruke se spajaju u tzv. „čekić“, podlaktice su paralelne i unutrašnji deo podlaktica je okrenut prema gore. Ovaj način odbijanja se koristi za prvi dodir s loptom kod prijema servisa i za efikasnu odbranu polja kod smečiranja protivničkih napadača. U današnje vreme kada je uveden libero kao igrač specijalizovan za ovu tehniku, libero preuzima glavni deo odbrane terena kako u prijemu servisa tako i u odbrani od protivničkog smeča.
Dizanje (odbijanje prstima)
Dizanje je vršno odbijanje lopte iznad glave koje se koristi da bi se promenio smer lopte od primljenog servisa i što bolje pozicioniralo loptu napadaču. Tehničar najčešće odigrava drugu loptu u akciji. Dizanje je glavni taktički deo odbojke jer tehničar mora biti toliko dobar da svojim napadačima omogući napad na mestima gde je blok protivnika najslabiji. Zato mora uz svoje igrače stalno pratiti i protivničke, pogotovo njihovo kretanje na mreži. U pravilu danas u postavi igra jedan dizač, no postoje još i ekipe koje igraju s dva dizača.
Smečiranje (smeč)
Ovo je najefikasniji i najatraktivniji oblik upućivanja lopte u polje protivnika, a time i postizanja poena. Lopta dignuta iznad nivoa mreže hvata se u skoku u najvišoj mogućoj tački i što većom brzinom i što strmije upućuje u protivničko polje.
Blok
Blok od tri igrača
Blok je prva linija odbrane u odbojci i najefikasnija odbrana od smeča. Za blokiranje su zadužena tri igrača koja se
nalaze na mreži. Oni mogu postaviti blok tako da prate protivničkog tehničara i njegovo dizanje, pa se ravnaju po njemu ili da pre same akcije protivnika odluče da li će pokušati blokirati brzi napad sa sredine mreže. Glavna karakteristika dobrog bloka je prelazak rukama na drugu stranu mreže u trenutku skoka, jer ako ruke blokera stoje ravno na bloku dobar smečer će to znati iskoristiti tako da će bloker na kraju izblokirati smeč, ali na svoju stranu, najčešće sam sebi pod noge.
