Puno roditelja dalo je bebama i starijoj deci telefone i time pritislo “stop” na razvoj svoje dece, na stvaranje nezaboravnih uspomena, sticanje novih iskustava i preselilo njihov um u virtuelni svet gde su deca nemi posmatrači.
Piše: Snežana Golić, pedagog
Ako bi dete stalno želelo da ide u kockarnicu svi roditelji bi se zabrinuli, ali kada deca non-stop traže i žele telefon ili crtani, roditelji ne shvataju da je to slična zavisnost. Roditelji na miru ručaju, piju kafu, druže se, rade, raspremaju, kuvaju, čitaju novine ili takođe gledaju u telefon… Ne bi bilo strašno da roditelji “kupe” sebi pola sata mira po nekad, ali situacija je mnogo gora. Svaki konflikt, svaka neprijatnost, svaki zalogaj… servira se uz polunesvesno stanje deteta, jer tu je šareni telefon. To je čista prevara deteta , ako mene pitate.
Puno roditelja dalo je bebama i starijoj deci telefone i time pritislo “stop” na razvoj svoje dece, na stvaranje nezaboravnih uspomena, sticanje novih iskustava i preselilo njihov um u virtuelni svet gde su deca nemi posmatrači.
Kada se okrenem unazad, nedvosmisleno shvatam da mi je ka ostvarenju svih želja most bila moć komunikacije i shvatanja međuljudskih odnosa. 
Druga majka mudrosti koju uočavam je strpljenje. Ništa bez strpljenja. Bila je to teška lekcija za mene.
Treća, bez koje se ne može ni u jedno društvo je kompromis. Bez kompromisa nema braka, kumstva, niti poslovne saradnje.
Kažu stariji: “Da su mi tvoje godine, a ovo iskustvo, znao bih kako život da iskoristim”, ali svaki podmladak ima svoje iskustvo i na njemu gradi budućnost. Pitam se, šta će se desiti sa decom koja nemaju iskustvo bez telefona kao mesta okupljanja vršnjaka, pa se može reći da “godine prolaze, a iskustva nema”.
Četvrta i peta kraljica uspeha su volja i upornost. Čak i ako si bio prvi u redu za neki talenat, bez volje i upornosti, “možeš da se slikaš”. Isto je i sa školovanjem, započinjanjem biznisa… A upornost i volja se neprimetno grade kroz detinjstvo. Ili se površnim uživanjima, koja pruža moderna tehnologija skoro potpuno blokiraju.
Da li su ta deca spremna na korišćenje slobodnog vremena bez stimulansa sa strane? Da li mogu da podnesu neprijatnost dosade? Poznato je da dosada deci donosi kreativnost i maštu. Upravo to su šesta i sedma blokada na mojoj listi. 
Problem su vid, kičma, virtuelni svet i virtuelni identitet… ali najveći problem, po mom mišljenju, je što detinjstvo prolazi pored tih nepokretnih, mirnih, ćutljivih osoba u razvoju. Problem je u propuštnju. Propuštanju detinjstva i života, koji nema reprizu.
Pitam se, šta bi se desilo da odjednom deca ostanu bez telefona? Da li su osposobljeni da pristojno sede i večeraju sa 7 godina (ili su propustili te lekcije)? Da li umeju da se igraju duže od pola sata? Da li poznaju sebe? A poznajete li vi svoju decu u realnom svetu? Da li su osetili život ili samo vešački svet stimulacija??
I pitam sada roditelje glasno: Da li biste im dali lekove, koji ih isto tako umiruju, da vam ne smetaju, da ćute i nesvesno gutaju hranu, da ništa ne traže i da im nikada nije dosadno, da im ne treba društvo, kontakt sa vama… ništa da im ne treba sem tih čarobnih lekića??? Nadam se da vam zvuči strašno i da je odgovor “ne”. Ali možda ste vrlo sličnu stvar uradili. Stopirali ste život i razvoj svojim mališana, zarad samo trenutnog mira.
Umesto da budu glavni i najaktivniji junaci sopstvenih života, deca su postala nepomični i ćutljivi posmatrači, bez ikakvih dodatnih želja.
Heeej, šta sve propušaju ti klinci!! Nisu oni krivi i baš mi ih je žao.
