Aikido ujedinjuje veliki broj tehnika koje koriste principe energije i pokreta da bi preusmerili, neutralizovali i kontrolisali napadača. Zato što aikido tehnike omogućavaju vežbačima stalno kretanje tokom izvođenja, kao i iz drugih razloga, neki veruju da aikido može da predvidi više istovremenih napada. Smatra se da je aikido najteža japanska borilačka veština.
Osnovao ga je Morihej Uešiba u Japanu. Naziv aikido čine tri japanska sloga- ai, ki i do. Često su prevođeni kao harmonija, energija i put, tako da se aikido može prevesti kao „ put harmonije kroz energiju
AIKIDO U SRBIJI!!!
Sa ponosom predstavljamo jedini srpski sport priznat u svetu – zahvaljujući, pre svega, sjajnom čoveku, a zatim i proslavljenom sportisti – Ljubomiru Vračareviću.
Kako je sve počelo? Pre četiri decenije, kada je trenirao plivanje, jedna povreda koju je dobio od «momaka sa ulice», odvela ga je na put samoodbrane od nasilnika – da bi zaštitio sebe i naučio buduće naraštaje da se zaštite. Istražujući i stičući znanja na visokim školama (skoro tri decenije je diplomirani sportski trener), Ljubomir Vračarević je transformisao tradicionalni japanski aikido. Uz lično poznavanje drugih borilačkih veština, iz kojih je izvukao pojedine segmente, stvorio je realni aikido.
Kroz igru do majstorstva
Ova priča je posvećena njegovom programu za decu od četiri do trinaest godina, pod nazivom Kroz igru do majstorstva, zahvaljujući kojem je pre jednu deceniju postao redovni član Ruske akademije nauka. Inače, program je počeo da se sprovodi u jednoj oblasti u Sibiru, u 22 grada, a i danas tamo rade brojni klubovi realnog aikidoa za najmlađe, ali i za starije. Kao tvorac specifičnog programa za decu, svestan je da su ona svima nama najvažnija i da je njihova duša primat svakom razumnom čoveku. Tako je osmislio realni aikido za najmlađe, stavljajući u prvi plan njihov mentalni i psihički razvoj, ali radeći i na fizičkom aspektu, povećanju motorike, kondicije, snage, izdržljivosti… sve kroz učenje osnovnih elemenata realnog aikidoa.
Isključivo odbrana, ne napad
Inače, realni aikido je poseban stil samoodbrane, vrlo primenljiv u svakom uzrastu. Nastajao je godinama, oslanjajući se na elemente tradicionalnog japanskog aikidoa, mada sa više upotrebnih tehnika, kružnog i ostalih kretanja, dinamike i pokretljivosti. Ali i uz izbegavanje i korišćenje snage protivnika, koji se izbacuje iz ravnoteže i blokira, čime se stiče superiornost nad njim. No, sa samo jednim ciljem: nikako napasti, već isključivo – odbraniti se od napadača!
Princip ravnopravnosti
Svaki trening Ljubiše Vračarevića sa decom počinje učenjem reda i discipline, slaganjem papučica, podsećanjem da leđa moraju da budu prava, frizura uredna, dlanovi čisti, a nokti uredni. Nema haosa, razbacanih stvari, psovki i ružnih reči, čak ni u šali. Uči ih da takva budu na treningu i kod kuće. Takođe, nema podsmevanja, zadirkivanja. To što neko ima više novca, više drugara – nije uopšte važno. Od prvog dana, svako dete se socijalizuje, uči da su svi isti.
Da li je Ljuba više idol ili uzor, ne zna se, jer mu svako dete leti u zagrljaj, a čovek sa ogromnim životnim i sportskim iskustvom smatra da je baš taj detinji zagrljaj suština svega i najvrednija stvar na svetu.
Treninzi prema uzrastu
Najmlađi treniraju dva puta nedeljno po sat, a stariji tri puta. Trening počinje specifičnim, dugim zagrevanjem od 20-ak, pa i 30 minuta. Sledi učenje tehnika padova, kretanja… sve po pet do deset minuta. Na kraju, uče osnovne tehnike veštine, obično oko 20 minuta. Najviše se vodi računa o kulturi ponašanja i higijeni, a uklapanje dece u sredinu je osnova. Deca uče da reaguju u pravo vreme, da kontrolišu protivnika, razvijaju brzinu, usklade pokrete, da upravljaju sobom. Nikako ih ne uče da se biju, «mlate» da bi bila «jača», već da se odbrane i savladaju napadača.
Obuka o padanju
Posle zagrevanja, koje sadrži brojne elemente gimnastike i dugo traje, jer se radi na svakom delu tela, važna je obuka u padanju. Naime, mališanima iskustvo pokazuje da će, ono što je naučeno na treningu, da koriste prilikom čestih detinjih padova u životu – jer, nema povređivanja, bar ne u očekivanom obimu. Dete padne i zatim, jednostavno, ustane bez povrede. Ukratko, na ovaj način se deca spremaju za život.
Zdravlje na prvom mestu
Pre početka treniranja, lekarski pregled se podrazumeva. Deca koja imaju problema sa ekstremitetima, astmom, alergijama – brzo su se, prema dosadašnjem iskustvu, oporavljala, lečila, ili je zaustavljeno napredovanje bolesti. Deca sa kardio smetnjama mogu da treniraju realni aikido, ali uz obaveznu prethodnu konsultaciju sa kardiologom. Važno je napomenuti da, iako nije u pitanju medicinski program, pomaže kod pojedinih oboljenja više nego neki drugi sportovi. Ali, nije čudotvoran…
U jednom klubu u Zemunu, imaju kardiloga-saradnika, a od ovog meseca, u svim klubovima će pregled srca biti obavezan deo detaljnog sportskog pregleda.
Lek i za psihu
Realni aikido najviše, ipak, leči psihu mališana, one povučene, tihe, uplašene okice. Uči ih da vole sebe, da budu odvažni i hrabri klinci. Zbog toga što sadrži brojne gimnastičke elemente, koji aktiviraju i izgrađuju bukvalno sve mišiće podjednako, telo se u celini ravnomerno razvija. U Srbiji postoji 50 klubova, u 30-ak mesta, od toga u Beogradu 17, u svakom delu grada po jedan. Ukupno, oko četiri hiljade mladih, od toga dve ipo hiljade dece do dvanaest godina trenira realni akido. Decenijama. Znači, vredi i dobro je, inače bi brojke bile manje, a broj bivših veliki.
Stvaranje dobrih ljudi
Dete koje trenira realni aikido, može sa klubom da putuje i upoznaje i druge vrednosti. Nedavno, na seminaru u Tršiću, boravila su deca koja su posetila manastir, Vukovu kuću, a zatim su se upoznavala sa prirodom. Deci iz grada je ona strana, nepoznata, pa je navikavanje na travu, livadu, drvo, za njih dragoceno iskustvo. Ljuba im je pred spavanje pričao gde je bio i šta je sve video, a kada utonu u san, priča bi sačekala sledeće veče. I tako… sve polako, uz poštovanje reda. Gradi male ljude – čvrsto, smišljajući kako da ih kroz sport spasi bubica u glavi, da i on i roditelji znaju da su stvorili dobre ljude.
Priča o ovom sportu nema kraja… On podstiče, uči da se odbranimo, bavimo fizičkim aktivnostima, mislimo na druge, volimo ih i poštujemo, ali da ne damo na sebe. Ja sam sa razgovora izašla vrlo srećna, smirena i lepo raspoložena. Nisam vežbala, samo sam gledala i razgovarala sa Ljubom, pa vi procenite sami.
Jedinstven u svetu
Ljubomir Vračarević je stekao brojna priznanja u Rusiji, a time što je stvorio svoj program, jedinstven je u svetu. Svetska kuća slavnih u Teksasu je 2002. godine priznala njegovu veštinu i uvrstila je u nomenklaturu svetskih borilačkih veština i sportova. Tako je realni aikido registrovan kao srpska borilačka veština samoodbrane.
Ljubomir Vračarević je napisao šesnaest knjiga, koje su prevođene u svetu, predsednik je i osnivač Svetskog centra realnog aikidoa u Beogradu, ima titulu majstora i vlasnik je crnog pojasa deseti Dan.
Vreme za početak
Uzrast od četiri, pet godina je idealan za početak, ali nikada nije kasno, ni sa 15, 25, 40 godina. Kao drugi idealan period se preporučuje i godina u kojoj dete kreće u školu, kada se suočava sa prvim realnim problemima, prilagođavanjem na novu sredinu. Ali, i zbog toga što je u današnje vreme često izloženo agresiji vršnjaka, duhovnoj ili telesnoj. Grupe su formirane prema uzrastu: od četiri do šest, šest do devet i od devet do trinaest godina, s tim što napredniji ranije prelaze u starije grupe, a oni koji kasnije počnu – mogu da budu i u mlađim grupama.
Oprema za trening
U početku, od opreme su dovoljni šorts i majica, a deca vežbaju bosa na strunjačama. Kimono roditelji kupuju kada čika Ljuba kaže, jer on deci objašnjava da i to mora da se radom zasluži. Iako oprema nije skupa koliko za druge sportove, vodi se računa o budžetu roditelja. Kada dete «zasluži» kimono, i kada roditelji uspeju da mu ga kupe – nije važno da li je onaj običan ili «japanski». Uz kimono, ide i pojas.
Pojas je stimulans
Tokom programa, deca nauče pedesetak tehnika. Za prvi, žuti pojas, i drugi, narandžasti, potrebno je da nauče po sedam-osam tehnika, a prvo polaganje se očekuje posle pola godine. Slede zeleni, plavi, a posle pet-šest godina, mališani polažu za braon pojas, takozvani dečji predmajstorski. Sa jedanaest, dvanaest godina stiču pravo, ako su naučili tehnike i veštine, a treneri procenili da jesu – da polažu i za nešto specifično, a to je dečji crni pojas, koji postoji samo u ovom sportu. Svako polaganje je veliki stimulans za decu, a taj crni – kada ga dobiju oko šesnaeste godine, kada pred komisijom pokažu poznavanje tehnika za starije, omogućava im da dobiju i crni pojas za starije. Tokom života, napreduju dalje, jer postoji i drugi, peti… ali i najviša majstorska titula – deseti Dan. Dakle, motiva je mnogo, uvek ima šta da se nauči i na čemu da se poradi.
Umesto časova fizičkog
Pre dve godine, u osnovnoj školi «Kralj Petar Drugi», a prošle u školi «Stari grad», u nekoliko odeljenja drugog i trećeg razreda su umesto jednog časa fizičkog uveli realni aikido, da probaju. Deci je bilo vrlo interesantno, polagali su na kraju školske godine ispit, dobili diplome i ostali u ovom ili nekom drugom sportu. U nekoliko vrtića Beograda, održavaju se časovi gimnastike, vaspitanja i tehnike različitih veština.
