Dragi roditelji tinejdžera, ja volim učenike. Poznavao sam ih na desetine hiljada. Radio sam s njima više od deset godina. Putovao sam s njima, smejao se s njima, tugovao s njima i molio se s njima.
Šetao sam njihovim hodnicima i sedeo u njihovim učionicama.
Volim da mislim da dobro poznajem njih i svet u kojem žive.
Mame i tate, ovde sam da vam kažem da im treba oduzeti pravo na privatnost – odmah!
Zamislite da vi (i tinejdžeri koji ovo čitaju) čujete to i pomislite: „Stvarno je ružno reći tako nešto!”
No, ne smeta mi da me nazovete diktatorom ako to znači da sam u pravu.
Nekad su tinejdžeri mogli imati pravo na privatnost i pod time mislim da su imali prostoriju u kojoj su mogli pobeći od sveta, u kojoj su mogli zatvoriti vrata, pustiti neku muziku, otvoriti svesku i zapisivati stvari koje su se događale u njihovim glavama.
Ali to je vreme i mesto davno nestalo.
Sad, kad tinejdžeri ušetaju u tu prostoriju i zatvore vrata, oni više nisu sami (zapravo, mnogi od njih nisu ni sposobni za samostalan život).
Sad, kad ušetaju u svoju sobu oni ne beže od sveta, oni ulaze u njega, i to u najopasnije, zastrašujuće i preteće delove sveta. Oni pozivaju taj svijet u svoj sveti, lični prostor.
Zahvaljujući svojim telefonima, tinejdžeri u nekoliko sekundi mogu da pristupe ljudima i mestima o kakvima su naši roditelji mogli imati samo noćne more.
Oni mogu otkriti svoje najintimnije tajne potpunim strancima.
Oni mogu da nabave drogu i oružje, pronađu pornografiju i gotove školske radove.
Oni mogu druge podsticati na samoubistvo.
Oni mogu biti nasilnici ili žrtve nasilja.
Oni se mogu kockati služeći se vašim kreditnim karticama.
Oni mogu kupovati i prodavati sve što možete zamisliti.
Oni mogu s drugima deliti fotografije svojih tela.
Oni mogu videti najnasilnije fotografije na svetu.
A sve je to zaštićeno šifrom.
Naime, svet se promenio, a promenila su se i pravila.
Tehnologija jednostavno prebrzo napreduje da bismo je olako mogli prepustiti učenicima.
Oni se ne mogu nositi s time.
Vi morate biti u tim opasnim vodama s njima, kao da su mala deca u burnom okeanu u kojem plivaju morski psi.
„Ali ja imam poverenja u svoju decu”, kažete vi.
Međutim, nije u tome problem.
Za roditelje se nikad ne radi o tome da ne veruju svojoj deci – problem je mnogo širi.
Barem je tako bilo s mojim roditeljima.
Dok sam bio tinejdžer, moji su roditelji poznavali moje prijatelje, znali su gde žive, ko su njihovi roditelji i koja su njihova uverenja. Oni su znali gde odlazimo, kako ćemo tamo doći i kad ćemo se vratiti. (svakako, bilo je tu privatnosti, ali to je bila informisana privatnost).
Na društvenim mrežama vaša deca verovatno imaju nekoliko stotina „prijatelja” koje zapravo uopšte ne poznaju, a koji imaju pristup vašoj deci. Želite li im zaista dati toliko privatnog vremena s toliko mnogo stranaca?
MAJKE I OČEVI, JEDNOSTAVNO REČENO: ako ste roditelj deteta mlađeg od 13 godina ili tinejdžera i nemate pristup svakoj poruci, svakom uređaju, svakoj šifri i svakoj stranici koju vaša deca posećuju, vi ih zapravo zanemarujete. Time i sami učestvujete u svemu što oni rade, vide i dožive.
U redu, možda ono što tinejdžeri ne bi trebalo da imaju ili s čime ne mogu da se nose nije privatnost već tehnološka privatnost.
Da li im je potrebno i zaslužuju li tinejdžeri mesto za sebe?
Apsolutno.
Dopustite im da pobegnu od sveta. Dopustite im da se zatvore u svoje sobe, da pojačaju muziku, zgrabe svesku i zapišu svoje misli.
Ali ako „sveska” nema papire nego baterije – nabavite šifru
