Dijalog između „lenje“ mame Ane Bikove i njenog 11-godišnjeg sina, objavljen na njenom blogu brzo se raširio po internetu, izgubio autorstvo i pokupio gomilu kritika.
(razgovor između majke i sina)
Dijalog između „lenje“ mame Ane Bikove i njenog 11-godišnjeg sina, objavljen na njenom blogu brzo se raširio po internetu, izgubio autorstvo i pokupio gomilu kritika. U svojoj knjizi ona ga navodi kao primer kako dete može doneti „pravu odluku umesto vas“.
–Želim plejstejšn.
–Šta će ti?
–Da se igram. To je zabavno. Svi moji drugari ga već imaju.
–A zašto ti još uvek nemaš?
–Zato što mi ti nisi kupila!
–A zašto ti ja nisam kupila?
–Zato što nemaš para.
–Baš nimalo?
–Imaš, ali nećeš da ih potrošiš na plejstejšn.
–A zašto?
–Zato što trošiš pare na druge stvari.
–Na koje druge stvari?
–Verovatno na neke što su potrebnije.
–Šta bi moglo promeniti situaciju?
–Možda da manje trošimo?
–Čega bi se ti odrekao zbog plejstejšna?
–Mogao bih se odreći bioskopa i bombona.
–Možeš li izračunati koliko ćeš na taj način uštedeti za mesec dana?
–… Oko hiljadu.
–A koliko ti onda meseci treba da sakupiš novac za plejstejšn?
–… Godinu i po.
–Možeš li se strpeti godinu i po? Jesi li spreman da godinu i po dana živiš bez bioskopa i bombona?
–Ne.
–Imaš li još neku ideju?
–Da ti više zarađuješ.
–Baš lepo. Je l’ možeš da mi objasniš kako da zarađujem više?
–Da više radiš.
–Kako da nađem vremena za to?
–Da nešto drugo ne radiš.
–Na primer? Da spavam, da jedem, da se odmaram – bez toga ne mogu. Na šta još trošim vreme?
–Ideš u prodavnicu, kuvaš, pereš sudove.
–Šta još?
–Još usisavaš.
–Šta bih od toga mogla da ne radim ja? Ko bi to radio umesto mene?
–Mogu ja da usisavam i perem sudove.
–Super! Baš sam se spremala da kupim mašinu za pranje sudova. Ona košta isto kao plejstejšn. Ali ako ti budeš prao sudove, onda mi mašina ne treba. Jesi li spreman da pereš sudove svaki dan ako kupimo plejstejšn?
–Naravno!
–Jesi li spreman da pereš sudove pola godine sve dok ponovo ne uštedim za mašinu?
–Jesam.
–A ako ne održiš reč? Ako ja kupim plejstejšn, a ti odustaneš od pranja sudova? Kako onda ja treba da postupim?
–Pa, biće u redu da mi oduzmeš plejstejšn.
–A ako se zadovoljiš za dva dana pa ti plejstejšn dosadi i prestaneš da pereš sudove? Onda ja neću imati ni čiste sudove ni para za mašinu. Kako ću se onda osećati? Šta bi ti tad osećao na mom mestu?
–Da sam prevaren.
–Da li ćeš i dalje verovati čoveku koji te je prevario?
–Ne.
–Da li ćeš se s njim opet o nečemu dogovarati i nešto drugo raditi?
–Ne.
–Da li ćeš imati još nekih želja pošto dobiješ plejstejšn?
–Naravno.
–Dakle, shvataš da ako prekršiš uslove našeg dogovora, ja nadalje neću ispunjavati tvoje želje? Shvataš da je u tvom interesu da poštuješ dogovorene uslove?
–Naravno.
–Šta bi ti moglo smetati da poštuješ dogovoreno?
–Mogu da se umorim.
–I kako misliš da taj problem rešiš?
–Hajde da nedeljom budem slobodan od pranja sudova.
–Dobro. Možda prvo treba isprobati, da proveriš kako to izgleda kad pereš sudove svaki dan? Nakon nedelju dana svakodnevnog pranja sudova, možda zaključiš da ti plejstejšn po cenu toga i nije potreban?
–Hajde.
Tako je i bilo. Nakon nedelju dana sin se sam složio da je mašina za pranje sudova potrebnija od sonija, da je bolje da još neko vreme bude bez skupe igračke, te da on ne želi da pere sudove svaki dan.
Moglo je sve to kratko i jasno: „Ne! Prvo ću da kupim mašinu za pranje sudova jer mi ona treba.“ Ali to me ne bi spasilo njegovog nezadovoljstva i periodičnog zakukavanja: „Kupi mi…“
Ovaj dijalog sam objavila na svom blogu i brzo se raširio po internetu, izgubio autorstvo i pokupio gomilu kritika.
„Dete ne može da izdrži takav dijalog.“
„Dijalog nema veze s istinom. Autor u životu nije video dete!“
„Normalno dete će se smoriti i već kod drugog pitanja otići!“
„Oh, ali odgovori mogu biti totalno drugačiji. Uopšte ne znači da će se obavezno doći do istog zaključka.“
„Zašto detetu silovati mozak! Zašto mu jednostavno ne kupiti to što želi?“
Zašto? Dete je steklo iskustvo u rešavanju životnih zadataka.
Naravno da odgovori mogu biti drugačiji. I konačni dogovor može biti drugačiji, ali je važno da obe strane budu zadovoljne. U ovoj situaciji nema univerzalnog pravilnog rešenja. Ali sam dijalog obavezno obaviti. Manje pridikovanja i naređivanja – više pitanja. Kada dete često sluša pitanja, ono ne samo da uči kako da odgovara nego uči i kako da samo sebi postavlja pitanja i traži odgovore na njih – što je vrlo važna navika za odraslo doba. A da bi sa jedanaest godina dete bilo sposobno za ovakve dijaloge koji „nemaju veze s istinom“, treba s detetom razgovarati. Ali s pitanjima ne treba početi tek u jedanaestoj godini nego mnogo ranije.
Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
