Proces u kom čovek stiče određena znanja i veštine naziva se učenje. Sticanje znanja se odnosi na verbalne i memorijske funkcije. Neka znanja koja se tiču memorisanja funkcija (ime, prezime, naziv određenih predmeta) stiču se lako. Za sticanje znanja je potrebno razumevanje a ne samo primanje informacija. Razumevanje je proces, a često se u proces učenja ne uključuje sticanje veština koje su motorne, perceptivne i intelektualne. U našim školama se primenjuje uglavnom verbalno učenje – naša škola je više teorijska nego praktična.
Ljudi primaju informacije preko senzornih receptora, kroz čula sluha, vida, ukusa, mirisa. Proces učenja se može podeliti u pet faza: izloženost uticajima, pažnja, razumevanje, prihvatanje, pamćenje. Izloženost uticajima je kada stimulus deluje na neko čulo. Pažnja je sposobnost da se primi samo određeni broj uticaja. Postoji bezbroj uticaja: toplo, hladno, sediš, stojiš, sva čula su uključena ali pažnja se usredsređuje samo na ono što je bitno u tom momentu – npr. priča profesora. Razumevanje je faza tumačenja ili interpretacije značenja stimulusa – onoga što se vidi i čuje. Prihvatanje označava stepen u kome stimulansi utiču na formiranje znanja ili stavova usvajanja znanja. Pamćenje je faza u kojoj sve što se desilo se prenosi u memoriju.
Ako je čovek zainteresovan za nešto efekat će biti veći. Za onog ko predaje bitno je da zna šta privlači pažnju slušalaca.
Postoji dobrovoljna i nedobrovoljna pažnja. Dobrovoljna pažnja je kada je neko zainteresovan i traži informacije, očekuje, gleda. Nedobrovoljna pažnja je kada si u situaciji da moraš da primetiš nešto – ako profesor lupa kredom po tabli, ako te neko gura da nešto vidiš, ako te neko ubode šestarom u zadnjicu…
Lične determinante pažnje se odnose na karakteristike ličnosti koje to prate – motivi, stavovi, nivo koncentracije, prethodno znanje, sposobnost povezivanja, pamćenje putem asocijacije…
Prve stvari koje se nauče u životu
Kada se beba rodi ona ima primitivne instinktivne funkcije i ako ih ne upotrebljava one se ne razvijaju. Dete vrlo brzo, na ranom uzrastu nauči da razlikuje ja (sebe) od ne ja (mame, tate). Rađamo se sa sposobnošću vokalizacije (gukanja) što se kasnije pretvara u prve reči. Dete uči motorne funkcije – hvatanje i ispuštanje. Potrebno je vreme da dete nauči da pusti. Kada neki predmet ispusti ono dok ne nauči da pusti, plače. Hodanje nije funkcija sa kojom se čovek rodi, ono mora da se uvežbava.
Sve do sedme godine dete uglavnom usvaja znanja koja se tiču govora i motorne spremnosti. Neka deca mogu da nauče da pišu sa pet godina, što je retko, dešava se, ali nije preporučljivo.Uglavnom se uče pitanja koja se tiču socijalizacije – kako se jede, održava higijena, ide u toalet. Dete ih, uglavnom putem imitacije koje je usvojilo od roditelja, ponavlja, interpretira emocije, kao na primer emocije radosti, straha, veselja.
Vrste učenja
„Ima mnogo misli koje su tu uvek, a opet su odjednom nove.“ (Dostojevski)
Postoje različiti vidovi učenja. Jedan je učenje imitacijom, a drugi putem pokušaja i pogrešaka. Imitacijom koja je gotovo nesvestan proces, dete nauči ponekad kroz facijalne ekspresije svojih roditelja. Pokušaj i pogreške je učenje kada dete shvati da nešto što je uradilo nije dalo željeni rezultat pa pokuša ponovo malo drugačije sve dok ne dobije željeni ishod. Učenje uviđanjem je viši oblik učenja. Kao kada dete nauči da otvori-zatvori slavinu, gleda i oprobava. Kada pođe u školu dete najčešće uči putem uvida. Kada iz ponuđenih stvari prepozna i napravi uvid.
Aha doživljaj je stanje koje decu veoma raduje. Učenje uviđanjem je i ponašanje koje se kažnjava ili nagrađuje.
Svako dete reaguje na različite načine. Zavisi od toga koliko je pripremljeno, kakav je stav roditelja i kakvi su afiniteti dece, da li su motorična ili verbalna.
Postoji nešto što se zove najbolje vreme za učenje određenih sposobnosti. Sa sedam godina je najveći broj dece spremno da nauči da čita i piše. Ako se ovaj momenat propusti dete će kasnije teže savladavati te veštine.
Za decu se kaže da su perceptivno otvorena i vrlo radoznala. Za njih je sve učenje, dok roditelji smatraju da se učenje dešava samo u školi i oko škole. Dete voli da stiče ona iskustva i znanja koja može neposredno da koristi. Spontano uči igre i rad na računaru, upravlja foto aparatom i mobilnim telefonom.
Nagrada i kazna
Decu treba motivisati, nagrađivati i kažnjavati. Ukoliko je pritisak i kažnjavanje neprimereno, deca stvaraju otpor u odnosu na učenje. Ako deca ne budu pritisnuta da uče oni to doživljavaju kao nebrigu, da su zapostavljena. Deca vole da im se postavljaju granice.
Svi roditelji žele da im deca budu najbolja i da brzo uče, ali neka deca uče brže a neka sporije. Pred decu ne treba stavljati ni preterane ali ni premale zahteve. Uvek ih treba podsticati da urade malo više nego što pokazuju da mogu. Deci preterana ambicija roditelja ka uspehu može da nanese štetu i da ih zauvek demotiviše da u bilo čemu uspevaju. Odnos deteta prema učenju zavisi od roditelja i od učitelja. Naši školski programi su preteški za savladavanje. Roditelji rade domaće zadatke, ne sa decom, već deci. Učitelji nisu kreativni i nemaju dovoljno strpljenja. Najčešće se insistira na memorijskom znanju. Kaže se da su naše škole dosadne i preteške za decu.
Koncentracija
Odabir stimulusa na koje se treba usresrediti naziva se koncentracija. Pre koncentracije dolazi pažnja, ona podrazumeva otvorenost prema onome što je novo, radoznalost, motivaciju i izazov.
Deca u školskom uzrastu imaju previše nemirnu pažnju. Svaki stimulus može da odvlači pažnju i važno je zapostaviti periferne stimuluse. Koncentracija se postiže vežbanjem, zato deca rade domaće zadatke. Da bi pažnja bila slobodna dete mora da bude slobodno od konflikata. Dete ne može da se otvori prema onome što mu se nudi. Nažalost, deca već na ranom uzrastu imaju različite neurotične konflikte: preterana želja za uspehom, neadekvatni uslovi života, preterani pritisak, kažnjavanje, nedovoljno ljubavi.
Dete treba da bude sito, zdravo, da se oseća zaštićeno i sigurno i da odrasta u zdravom okruženju i samo tada je spremno za sticanje novih znanja i samo tada je pažnja slobodna. Ako je dete punačko, nosi naočari, ima neki defekt, to takođe može da utiče na pažnju. U našim školama takmičenje počinje da se javlja već u prvom razredu i to stvara decu koja nisu spremna da podnose neuspehe.
I učenje se uči
Kako vežbati koncentraciju
Roditelji se uglavnom bune u vezi tehničkih sredstava, aparata i pomagala, umesto da ih dozvole i ograniče njihovu upotrebu. Deca koristeći mobilni telefon već koriste „mašinu za kucanje“, oni tako brže savladavaju čitanje i pisanje. Deca to sve rade kroz igru, a igra je najbolji način za sticanje znanja.
Koncentracija je povezana sa motivacijom. Neka deca mogu imati poremećaj a da to roditelji i ne primete, misleći da su deca lenja, neuspešna, nemotivisana. Za neke roditelje je lakše da misle da imaju takvo dete nego da svoje dete prepoznaju kao dete sa poremećajem.
„Samo jednom stvari su svi ljudi zadovoljni, njihov razum im je dovoljan, bez obzira na to koliko ga imali.” (Harold Pinter)
Trikovi za učenje
Postoje razne tehnike brzog čitanja, pisanja, ali to su tehnike koje se takođe uče.
Učenje putem asocijacije je povezivanje novina sa nečim već poznatim. Najveći trikovi su ponavljanje i obnavljanje i to je zapravo vežbanje upornosti. Treba se boriti sa sobom i svojom inercijom umesto da se borite sa drugima. Učenje putem vizualizacije je pravljenje skica i crteža.
Važno je naučiti dete da odvaja bitno od nebitnog, da ne uči napamet već da povezuje.
U početku svakog učenja postoji inercija. Za savladavanje inercije potreban je napor. Treba podsticati inventivnost i kreativnost. Decu ne treba preučiti i staviti ih u zatvorene sisteme. Deci treba dozvoliti da sama otkrivaju, da istražuju. Treba se radovati dečjem uspehu, ali ne preterano. Dete treba poštovati i znati da je dete.
Dragana Pjanić
