Ako pravite listu najopoželjnijih osobina današnje dece, nema roditelja koji neće reći da žele da im deca budu samostalna. Ili barem samostalnija od prosečnih mališana danas. Ali, kako, pobogu naći pravu meru između preterane zaštite od samostalnosti i podrške u odrastanju koja ćče rezultirati detetom koje može samo da se snađe u raznim životnim situacijama. Pa čak i kada u teoriji želimo da naša deca mogu sve sama, otme nam se „neka, ja ću“ i trčimo da sve radimo umesto njih.
Savremeno društvo u kojem živimo kao da nam odmaže na roditeljskom putu osamostaljivanja dece. U primitivnim društvima jedna od glavnih roditeljskih funkcija bila je da deca što pre počnu da učestvuju u životu zajednice i to na način na koji to rade – odrasli!
Kada sam svojevremeno pisala tekst na ovu temu za novine, bila sam užasnuta time koliko su naša deca danas manje samostalna od njihovih vršnjaka u primitivnijim društvima. Dve antrolopoškinje Karolina Iskijerdo sa univerziteta Kalifornija i Elinor Ouks – napravile su upotredno istraživanje sa Matsigenkama, plemenom iz Peruanske Amazonije i tridesetak porodica srednje klase iz Los Anđelesa.
Poređenje samostalnosti dece u ove dve grupe, kao i uloge i ponašanja dece deluje vrlo poražavajuće po savremenu civilizaciju – dok su Matsigenke čitavo vaspitanje zasnivale na ranom osamostaljivanju i učenju dece životnim veštinama, a deca već sa tri godine učestvovala u brojnim porodičnim poslovima, u američkim porodicama ne samo da deca nisu imala zadatke ni kućne poslove, već su roditelji radili umesto njih stvari koje mališani očigledno mogu sami!
Silom prilika, moja deca se u mnogim stvarima osamostaljuju dosta ranije nego njihovi vršnjaci – kako muž i ja s njima živimo sami i nemamo „baka servis“, ni bebisiterke, moji mališani su već na kraju prvog razreda išli sami u školu, a odavno idu do prodavnice, sami se spremaju, pakuju. Ono gde bi mogli da budemo mnogo bolji je podela posla u kući, jer izvrdavaju sa obavezama, čak i kada ih jasno dogovorimo i oni se slože s tim, potrebno je da ih podsetim, što mene, naravno nervira.
KAKO DA RAZVIJAMO DEČIJU SAMOSTALNOST?
Imajte poverenja u decu sa mogu sama
Jedna od prvih stvari je, tvrde psiholozi, da imamo poverenja u svoju decu i da ih pustimo da stvari rade sami. Matsigenke s početka teksta svojim trododišnjacima daju da mačetama seku šiblje. Koliko savremenih roditelja sme detetu tog uzrasta da svom detetu viljšku da se samo hrani? Upoznajte svoju decu, tako ćete proceniti šta dete može a šta ne. Ja sam, iako me to koštalo stalno prljavog trpezarijskog stola i zidova, moju decu puštala da jedu sami. Sa tri godine su sve troje jeli sami, čak i kašikom, oblačili se skoro u potpunosti i nisu nosili pelene. Veliko, ogromno olakšanje kada kao roditelj ne moraš baš sve da radiš.
Počnite od malih stvari
Jednogodišnjak sasvim sigurno može da drži šolju s jourtom i da pije, dvogodišnjak da donese svoju pelenu, ili da ubacuje kocke u korpu za igračke, trogodišnjak da jede sam. Kako dete raste povećavajte stepen samostalnosti i ohrabrujte decu da budu što samostalnija. Nalazila sam razne tablice šta kada dete može da radi, meni su neke i preterane, ali vi napravite svoju tabelu. Na primer, meni je ova tabela Montesori malo preterana, možda bih je malo modifikovala, ali je svakako korisna polazna osnova.
Učite ih da se igraju sami
Ako dete stalno traži pažnju drugih, krenućete pravcem da roditelj treba da bude negovatelj, učitelj, zabavljač, a dete samo pasivni „korisnik“ svih ugađanja. Kombinujte vreme koje provodite s detetom u zajedničkoj igri i posvećenosti samo njemu, s vremenom kada je potrebno da dete nauči da se samo zabavi.
Ne idite linijom manjeg otpora
Da zaista je lakše da nahranite dete, i dok ono poslušno otvara usta, vaša trpezarija će ostati čista. Ili da mu pustite crtani dok ono jede i ne gledajući šta stavlja u usta.Retko šta me nervira kao ova pojava, ali razumem i da su roditelji isfrustrirani ako deca ne jedu lepo. Ali time i sebi i njemu činite medveđu uslugu. Učenje deteta samostalnosti zahteva mnogo strpljenja, doslednosti i vremna, ali se na kraju isplati.
Bodrite i hrabrite samostalnost
Deca vole pohvale i često žure da odrastu, a stariji su im uvek nekakav uzor. Uvek pohvalite njihovo osvajanje samostalnosti, ali ne preterujte ni sa pohvalama, naročito nerealnim. Neka učestvovanje u porodičnom životu i obavezama bude životni stil vaše porodice i nešto što ste podrazumeva, a ne da svaki put zaslužuje nagradu.
Ne radite stvari umesto njih
Suzdržite se od vaše potrebe da nešto uradite umesto dece, da bi uradili brže ili bolje ili lepše. Tako im u stvari nimalo ne pomažete, jer morate da mislite na to kako bi se oni sutra snašli u nekoj situaciji bez vas i kako će postupati kada počnu samostalni, zreli život. Ovo mi je moram priznati veoma teško da ostvarim, 100 puta krenem da uradim nešto ja za šta znam da treba da urade oni i da mogu sasvim dobro da odrade.
Kako vi osamostaljujete vaše mališane? Imate li neki poseban metod i koliko prostora im dajete?
