Milica Stojanović, psiholog Predškolske ustanove „Kaja” iz Ljiga, govori o igri kao načinu učenja dece uzrasta od 4 do 7 godina, ulozi odraslih u igranju sa decom i savetuje koje igračke su prilagođene ovom uzrastu deteta.
Igra je okvir iz kojeg deca na najadekvatniji način uče saradnju i razmenu jer se radi o okviru koji su deca sama izabrala. Igranje sa drugima pomaže detetu da razvija komunikaciju i dijalog. Tako razvijaju sposobnost da razmenjuju ideje, zahteve, odnosno sposobnosti da zajedno deluju. U toj komunikaciji oni otkrivaju nove načine rešavanja problema, uče da poštuju pravila i međusobne dogovore, razvijaju odnose saradnje i ravnopravnosti, smanjuju agresiju, uče i vežbaju pozitivna društvena ponašanja.
U četvrtoj godini života detetu je igra još neophodnija nego pre. Poželjan je što duži boravak na svežem vazduhu. Deca starosti od 4 do 5 godina zabavljaju se duže i u približno jednakim grupama, saradnja je jača, a prijateljstva su čvršća.
U predškolskom periodu veoma su bitne sportske, društvene, kao i igre pokreta. Deca se rado zabavljaju igrajući se žmurke, mačke, miša, skaču sa noge na nogu, preskaču vijaču, voze rolere, bicikl. Ovako najmlađi razvijaju takmičarski duh i saradnju. Igre postaju igre sa pravilima i sve češće u 7. i 8. godini. One su uglavnom edukativnog karaktera. U njima dete treba da reši određeni zadatak koji mu je dat, na primer zagonetke. Ova vrsta zabave se uvek završava sa pobednikom.
U predškolskom periodu dete rado sluša bajke u kojima se predmeti jedu ili u kojima nastupaju životinje koje se ponašaju kao ljudi. U omiljene bajke spadaju Crvenkapa, Ivica i Marica, Snežana i sedam patuljaka. Dete veruje u svet bajki i slušanje takvih priča obogaćuje njegovu maštu i osećanja. U ovom periodu deca su sklona izmišljanju događaja i pričanju različitih priča koje su isključivo plod njihove mašte.
Igračke koje se preporučuju u periodu predškolstva su: mehanizovane igračke, bicikl, plastelin, materijal za građenje, lutke, sanke, skije, pribor za igre uloga.
U početku je dete zavisno od odraslih, koji ga paze, daju mu igračke, obezbeđuju materijal. Kasnije je ta zavisnost manja, dete samostalno bira čime će se zabaviti, ali ni tada uloga roditelja nije manje značajna.
Odrasli imaju zadatak da obezbede uslove i da osluškuju želje svoga deteta o slobodnom kretanju i razonodi. Prateći svoje mališane u tom smislu, roditelji će steći uvid u važne elemente poimanja igre svog deteta, a samim tim i njegovog celokupnog razvoja. Dete se kroz igru poistovećuje sa raznim ulogama, gradi svoj identitet, razvija samopoštovanje i samokontrolu, izražava emocije i poverenje u druge. Uz pomoć odraslih, dete kroz igranje treba da nauči da ne koristi moć „nad” drugima već „sa”drugima.
Veliki doprinos igre je i to što dete osnažuje svoje fizičko zdravlje, oseća se zadovoljno, prihvaćeno i spremno na izazove. Različita istraživanja pokazuju da, u uslovima savremenog života, decau toku dana imaju sve manje fizičkih aktivnosti, tako da nedostatak prilika za slobodno i bezbrižno kretanje može biti uzrok zdravstvenih tegoba deteta, kao što su gojaznost i deformiteti kičmenog stuba.
Možda je manje poznat podatak da nedovoljna razvijenost akomodacije oka, usled gledanja televizije i kompjutera, dovodi do poremećaja pažnje, koncentracije i teškoća u učenju. Istraživanja pokazuju da preko 90% učenika koji su imali ove teškoće – imali su i slabiju akomodaciju levog oka. Ova funkcija oka najbolje se razvija u najranijem uzrastu i to brzim pokretima oka, praćenjem predmeta, trčanjem i preskakanjem prepreka. Zato je važno da tokom fizičke aktivnosti odrasli ne štite dete unapred. Ovde se pre svega misli na situacije kada dete hoće da rizikuje, a one ne predstavljaju stvarnu opasnost za njega.
Odrasli koji su spremni da dozvole detetu da prihvata izazove i isprobava različite ideje zajedno sa detetom ispituju mogućnosti i ne žure da ga unapred zaštite. Time doprinose da dete razvija samostalnost, spremnost na rizik, sposobnost da samo donosi odluke.
Video zapisi praćenja ponašanja mališana u vrtiću pokazuju da deca imaju osećaj za granične rizične situacije i da mogu da donose samostalno odluke o zahtevima koje sebi postavljaju. Deca će graditi poverenje u sopstvene fizičke sposobnosti samo ukoliko im odrasli omogućavaju da stiču iskustva u izazovnim situacijama, vodeći, naravno, brigu o njihovoj bezbednosti, tako da se najmlađi osećaju podržano od strane odraslih.
