Naš organizam je spreman za reprodukciju mnogo pre nego što mi osetimo da jesmo. Mnogi ljudi kažu da zapravo, „psihički“ nikada nismo dovoljno spremni da postanemo roditelji. Posao biologije je bio da nas spremi za reprodukciju i možda, da nam pride podari još koji instinkt da svoje mlade održimo u životu. Međutim, vaspitanje, (proces u kojem dete treba da izgradi svoj identitet, da upozna svoje sposobnosti, nauči da ih upotrebljava samostalno kreirajući svoj „životni put“) nije nešto što je biologija smatrala naročito važnim. To je ono, što je ljudima, vremenom postalo važno.
Biti roditelj znači toliko mnogo više nego imati dete. Ne postoji ni jedan dovoljno obuhvatan priručnik za roditelje koji bi mogao da usmeri roditelje šta da rade u momentima beznađa (a svako zna da ih, gotovo, po pravilu ima) i pripremiti ih za onu količinu odgovornosti koju treba da snose. S obzirom da bebi fali još par meseci u stomaku da kao štene može da se dočeka na noge onda kada se rodi, ako na nešto možemo da računamo, to je da od samog početka, pored sebe imamo jedno bespomoćno biće koje u potpunosti zavisi od našeg ponašanja. Iz tog razloga, neretko se upravo se anksioznosti (kako ćemo, šta ćemo, gde ćemo, šta ako…?) prelome o prvo dete. U tom strahu, neretko roditelji prezaštićuju decu (verujući da samo takvim ponašanjima mogu da se pobrinu za dete).
Ako rešite sve probleme svoje dece, ona neće imati drugih problema sem vas. – Duško Radović
Ponekad iz najbolje namere, decu „naučimo“ našim strahovima. U njihov „razvojni kod“ upišemo naše sopstvene „greške“. Plašimo ih slikama koje nas plaše, učimo ih da se klone stvari kojih bismo se mi klonili. Ukoliko mi ispoljavamo agresivnost, učimo dete da je i to način na koji se može ponašati. Ukoliko smo mi uznemireni, dete će pretpostaviti da za to postoji razlog. Primer kako se stvara emocionalna rezonanca, preslikavanje roditeljskih emocija na dete. Tako, već nekoliko godina kasnije roditelji pitaju otkud njima tako bojažljivo dete…ili stidljivo, ili nervozno, ili agresivno…(šta god da ti epiteti zapravo podrazumevaju u kontekstu roditeljske žalbe na „problem deteta“).
Dok prezaštićivanje može da oteža deci da razviju veštine potrebne za kasnije osamostaljivanje, onemogućuje im da upoznaju sfere u kojem mogu osmisliti nova rešenja, biti kreativni i prepušteni maštanju, domišljatosti, dovitljivosti, nedovoljno usmerenje, prepuštanje svih odluka detetu (koje u mnogim slučajevima nije ni saznajno zrelo da donosi samostalno odluke), može uneti izvestan strah kod deteta kuda je „pravi“ pravac, ali ga isto tako može i odvesti u pogrešan. Neke od najbitnijih lekcija u životu, uče se kroz razočarenja i poraze te ih treba dopustiti detetu, ali isto tako, stvoriti kod deteta osećanje da je nakon eksperimentisanja pozvan da se bezbedno vrati po podršku, ukoliko mu je potrebna. Postizanje optimalnih razmera između podrške i frustracije, dovoljne strukturiranosti i davanja slobode detetu da samostalno istražuju, je užasno teško postići.
Deca i satovi se ne smeju neprestano navijati. Valja ih pustiti i da idu. – Žan Pol
Vrlo često roditelji odu kod stručnjaka ne da bi dobili mišljenje o tome na čemu treba da se radi, već da bi dobili potvrdu onog što već misle da znaju o svom detetu. U stanju su da viču na sav glas ne bi li stvorili toliku buku da izbegnu da čuju onaj šapat koji im govori da nešto treba da se preduzme. Koji bi mogli biti razlozi ovakvih reakcija? Lista je predugačka. Od toga da bi to izneverilo njihova roditeljska očekivanja o onome što bi njihovo dete moglo da postigne do toga da invalidiraju sliku o sebi kao o roditeljima koji su predani, posvećeni i povrh svega, dobri roditelji.
Ono što je, čini nam se, najteže razumeti jeste da roditelji najčešće sve, i dobro i loše, rade iz najbolje namere. Bilo da šalju poruku „Ne menjaj se, sve ćemo to mi srediti luče naše“ ili „Nauči da ojačaš, ne izigravaj budalu. Dosta s glupiranjem“, roditelj ima uverenje da to radi da bi njegovom detetu bilo bolje. U oba slučajeva, ne bi nas začudilo (mada svakako ima izuzetaka, jer svako od nas potencijalno nosi klicu rezilijencije, otpornosti na ono što bi moglo da za nekog bude pritisak, traumatično iskustvo) da za samo par godina počnemo da pričamo o tome zašto je dete bojažljivo, zašto se uzdržava od toga da proba nove stvari, zašto odbija da sasluša druge, zašto je naviklo da uvek bude u pravu, zašto se lako rasplače, zašto ima utisak da su druga deca neprijateljski raspoložena prema njemu…
Naše priče često počinju da bivaju priče naše dece, baš kao što su i neke od priča naših roditelja postale naše. Kako staviti tačku na neke stvari ? (odnosno kako detetu ukazati na to da ima slobodu da samo izabere?) Najpre, tako što ćete kao roditelji razmisliti o porukama koje detetu upućujete, kao i o načinima na koje bi dete moglo da te poruke shvati.
Vaše „Tako sam ponosna na tebe što si dobio pet“ može se čuti kao „Neću se ponositi ako ne dobiješ“.
„Mogao bi da pitaš svoju sestru kako da to bolje uradiš“ kao „Evo, svi rade sve bolje od mene“
„Uvek ću biti tu za tebe“ kao „Ne moram ništa sam“.
Razmislite o dugoročnim efektima svojih ponašanja na dete, pa neka to bude vodilja za to da li ćete možda uneti nešto novo i oduzeti nešto staro. Prekinite niz „grešaka iz najbolje namere“ i ukoliko možete, pitajte dete šta ono želi.
