Kuvanje je čitav jedan univerzum čulnih iskustava, svet prepun tajni i iznenađenja. Ono je raj za decu. Baviti se hranom i njenom pripremom znači otkrivati svet. A deca to najviše vole. Kuvajte za vašu decu i s vašom decom, i budite protiv onog uvek istog ukusa industrijskih namirnica.
Pišu: Ralf Davirs, Ginter Mol
Jednog trenutka, možda već na početku druge godine, primetićete da vaše dete počinje sve više da se interesuje za ono što jedu odrasli. Njegovo interesovanje biće utoliko veće ukoliko je bilo veće njegovo iskustvo s različitim vrstama kašica. Postepeno je odlučilo da pređe na hranu za odrasle. I šta sad?
Uz malo sreće i vašu podršku, dete će početi da razvija svoj odnos prema onome što zovemo kultura ishrane. Potrebna je dobra ponuda i vaše iskustvo u ovoj oblasti. Dakle, vaspitanje u pogledu značaja ishrane i unošenja tečnosti. Maštovitim obraćanjem svim detetovim čulima i vašom ulogom uzora uputićete vaše dete u bogat i uzbudljiv svet pravilne ishrane.
Ako na vreme počnete da predstavljate ishranu kao doživljaj i kao obogaćivanje života, obogatićete detetov život i njegovu budućnost. Za to nije potrebno da svakoga dana pravite izlete u visoku kulinarsku kulturu. Sada je cilj vaspitanja i obrazovanja prosvećeno hranjenje i samoodređenje.
„Uz malo sreće i vašu podršku, dete će početi da razvija svoj odnos prema onome što zovemo kultura ishrane.“
Vaš zadatak je, naravno, da i dalje spremate hranu. Zadržavate svoju ulogu karike koja povezuje dobre resurse hrane s vašim detetom. Pazite na to da hrana sadrži dovoljnu količinu hranljivih i energetskih sastojaka i vlaknastih materija. Ne stavljajte pred vaše dete bilo šta. Vodite ga sa sobom kroz veliki i šareni svet hrane, od kupovine do pranja sudova. To će mu omogućiti da razvije sva svoja čula, gledanjem, pipanjem, mirisanjem, probanjem i slušanjem. Ne recite nikada detetu da nešto pojede, ali ga pitajte da li je ukusno, predlažite razne varijante. Tako unapređujete kritičke sposobnosti deteta, jer je ukus moćna kategorija u razvoju čovekovog sistema nagrađivanja. Uživanje je nagrada za trud.
Uz jedenje ide i pripremanje. Za to je potrebno znanje i iskustvo. Time što ste uzor vašem detetu, što uvek imate vremena za jelo i za sve što je u vezi s njegovim pripremanjem, vašem detetu dajete izvanredno veliki poklon. Nudite mu šansu da sazna da se isplati da sačeka da dođe do nagrade, a to je trenutak uživanja. Da ono na tome radi, da podnosi muku čekajući da se nešto pripremi. To je sposobnost koja mu neće biti od koristi samo prilikom pripremanja hrane i jedenja. Valjano razvijena kontrola impulsivnosti pristupnica je u dobro razvijenu socijalnu kompetenciju. To je visoki zajednički cilj vaspitanja. Na poprištu kulture ishrane to se može veoma rano naučiti. To je prelaz iz haotične refleksivne žudnje da se trenutno zadovolji glad u raskoš koja je orijentisana ka cilju. Ako je trenutno utoljavanje gladi i svih drugih potreba vaše bebe služilo da se razvije zdravo prapoverenje kao pretpostavka za dobru sposobnost da se ima poverenja, onda sada dete mora još bolje da nauči da ovladava trenutnim potrebama i da kultiviše njihovo zadovoljavanje. Vrsta, način, kao i mera u kojoj mu to uspeva odlučujući su za njegovu kasniju socijalnu kompetenciju. Kasnije, kada je vaša beba već odavno odrasla i došla do puberteta, na tom temelju će počivati i razvoj njegovog uspešnog seksualnog ponašanja.
„Hranljiva vrednost industrijski zgotovljene takozvane dečje hrane, u poređenju sa svežom zdravom dečjom hranom, zapravo je bedna.“
Što god radimo brzo i u žurbi nema ničeg zajedničkog s uživanjem. Vašim pažljivim postupanjem u finalizaciji i pripremi jela detetu šaljete signal da je jedenje važno. Deca rano mogu da nauče iz čega se hrana sastoji. Hleb se pravi od žita, i pustite dete da ga umesi s vama u kuhinji ili da ga kupuje. Uvek ima nešto da se radi, u svakom uzrastu, a ne samo kada se priprema pecivo za Božić. Kuvanje je kreativno, ono zahteva maštovitost. Kako bi bilo da umesto bibera stavim čili? Hajde da probamo! Kuvanje je čitav jedan univerzum čulnih iskustava, svet prepun tajni i iznenađenja. Ono je raj za decu. Baviti se hranom i njenom pripremom znači otkrivati svet. A deca to najviše vole.
Kuvajte za vašu decu i s vašom decom, i budite protiv onog uvek istog ukusa industrijskih namirnica. Naravno, ponekad nemate dovoljno vremena, naročito ga je premalo da biste sami pripremili obrok. Posebni gotovi proizvodi su odmah tu, pri ruci, jelo bude začas gotovo, ali takvi obroci su manje vredni od jela koje sami pravite. Naravno, možete pomalo i da se „ogrešite“, ne biste li pojačali kontrast! Njoki od krompira sami po sebi nisu loši, jedino su loše pripremljeni, u odvratnoj masnoći, ali su zato vrlo ukusni, sve s kečapom i masnim majonezom. Tu i tamo, nema šta da se zameri. Samo ne treba često ići na izlete u kulinarski parter.
„Proizvođači takozvanih proizvoda za decu na svojim etiketama često nude obećanja koja ne mogu da izdrže ozbiljniju proveru.“
Hranljiva vrednost industrijski zgotovljene takozvane dečje hrane, u poređenju sa svežom zdravom dečjom hranom, zapravo je bedna. Deci ne trebaju „ekstra“ kobasice. Gotova hrana je za njih potpuno suvišna. Čak bismo mogli da je smatramo atakom na kulturu ishrane. Takva hrana deci rano sugeriše da se do nje dolazi bez truda. Uvek, brzo i trenutno. Idiot je ko to hoće da ukine. Onaj ko na to već ranije navikne ostaće i kasnije veran takvim proizvodima. Dečji mozak će se razvijati prema uputstvima nekog jedinstvenog industrijskog ukusa.
Prehrambena industrija je ključna industrija. To je u Nemačkoj, po veličini, četvrta industrijska grana. Niko ne očekuje da jedna tako moćna grana proizvodnje radi iz ljubavi prema bližnjem. Proizvodnja i distribucija hrane je unosan posao. Obrt u ovoj branši iznosio je 2008. približno 155 milijardi evra. To je šest procenata industrijskog bruto proizvoda. U 6.000 pogona prehrambene industrije zaposleno je više od 500.000 ljudi. Reč je o borbi za uticaj na potrošače. A upravo su deca tržište koje raste. Ona, naravno, da bi bila velika i jaka, moraju da jedu. U dnevnim boravcima svakodnevno se hrani 2,6 miliona dece. Širom Nemačke ima 25.000 većih dečjih dnevnih boravaka i vrtića.
Savezno ministarstvo za potrošače je 2009. donelo smernice za ishranu dece u dnevnom boravku. Odmah na početku nadležno ministarstvo kaže: „Pravilne navike u ishrani i kretanju stečene u detinjstvu doprinose dobrom zdravstvenom stanju tokom celog života.“ Bolje ne može da se sroči. Samo se postavlja pitanje šta je to „pravilan“ odnos prema hrani? Ovde, što se podrazumeva, svoje ideje o tome već ima vodeće udruženje proizvođača hrane. Pa ih je, naravno, već ugradilo u smernice. Sledeće saopštenje za štampu pruža mali uvid u natezanje oko ukusa naše dece, koji je još u fazi klijanja.
„Mnogi roditelji podležu sadržini reklama i svoju decu hrane proizvodima za decu pretpostavljajući da se tako najbolje staraju o njima. A to je velika zabluda.“
Proizvođači takozvanih proizvoda za decu na svojim etiketama često nude obećanja koja ne mogu da izdrže ozbiljniju proveru. Pomoću neke mešavine imitacija, aroma i šarenih laža, delovi prehrambene industrije hoće našu decu da uvuku u svet lažnih ukusa. Vredne sirovine i sveži dodaci su skupi. Industrijski obrađena hrana, takozvani polugotovi proizvodi, pravi se od jeftinih sirovina kojima se potom dodaju pojačivači arome i ukusa, što snižava troškove proizvodnje. Rezultat je masovni proizvod. Udeo industrije aroma u ukupnom prometu prehrambene industrije, od nekih deset milijardi evra, iznosi oko sedam procenata. Aromatične materije simuliraju prirodni ukus pravog voća ili drugih sastojaka hrane. Kada na čaši jogurta sa slikom okrugle crvene jagode vidite reklamu „s prirodnom aromom jagode“, prilikom kupovine morate imati na umu da ovo „prirodnom“ ne mora da znači da ukus potiče od arome jagode. Prirodne arome se industrijski prave od osnovnih prirodnih materija. Tako ukus jagode iz čaše jogurta sa sličicama jagoda može da se proizvede bez ploda jagode, iz otpadaka drveta. Drvo je prirodna sirovina, i tako je sve sasvim legalno. Jedino dete nije ništa primetilo – ono vidi sličicu, oseća ukus i postaje novi fan dečjeg jogurta bez voća. Po pravilu, arome se dodaju u velikim dozama. Te koncentracije mogu da dostignu petostruku vrednost prirodne koncentracije. Predoziranje često dovodi do toga da deci bude zlo posle jedenja takvih životnih namirnica. Ali ovde nećemo dalje zalaziti u neiscrpnu „maštovitost“ prehrambene industrije. O tome imate brojne informacije u knjigama i na internetu.
Ne dajte da vas obeshrabre. Napravite sebi svoju sliku. Dobro ispitajte etiketu. Ako je nekada iz nužde potrebno da uzmete gotovu hranu, pokušajte na nađete proizvod koji nema više od pet dodataka. Onda ste na sigurnijem terenu. Mnogo sreće u traganju! Vi određujete šta jedu vaša deca. Posledice nezdrave ishrane snosićete vaša deca i vi.
Svako peto dete u Nemačkoj pati od gojaznosti. Preterana težina je uzrok najtežih bolesti, kao što su oboljenja srčanog krvotoka i dijabetes. Glavni uzroci su pogrešna ishrana i nedostatak kretanja. Mnogi roditelji podležu sadržini reklama i svoju decu hrane proizvodima za decu pretpostavljajući da se tako najbolje staraju o njima. A to je velika zabluda. Upravo u brojnim šarenim takozvanim dečjim prehrambenim artiklima prečesto se kriju zlokobne materije u obliku prevelikih količina masnoće, šećera i kalorija. Da podvučemo crtu: normalna jela, koja sami spremate, bolja su i zdravija nego industrijski pripremljena dečja hrana.
Putokaz za dobru ishranu vaše dece jeste zdrava mešavina. Ona se zasniva na malo šećera, nečeg slatkog i masnoće, na maloj količini mleka, mlečnih proizvoda, ribe, mesa i jaja, ali sa dosta povrća, voća i žitarica. Uzmite nekad kuhinjsku vagu i izmerite dvadeset pet grama šećera. Ta gomilica je preporučena dnevna doza za osnovca. A sada pogledajte etikete na gotovim proizvodima za decu, kao što su žitarice ili bilo koji dečji jogurt. Kod učestalog konzumiranja takvih proizvoda za decu brzo ćete doći do 125 grama šećera dnevno, pa i više. Zaključak: samo mali broj takozvanih dečjih prehrambenih proizvoda stvarno su pogodni za dečju ishranu.
„Do zdrave raznovrsne hrane vode mnogi putevi. Pustite malo mašti na volju. Važno je samo ono što stoji ispod podvučene linije.“
Što god činili, činite to imajući na umu osobitu ljubav prema svom detetu. Uvek ponudite alternativu. Do prihvatanja prirodne i zdrave ishrane ne dolazi se pod prinudom. Kakve koristi imate i vi i dete ako hleb za veliki odmor završi u pomijama? Do zdrave raznovrsne hrane vode mnogi putevi. Pustite malo mašti na volju. Važno je samo ono što stoji ispod podvučene linije.
Jedenje je sveta stvar. To nije nešto što se čini usput. Odrasli koji na ulici onako „u trku“ gnječe svoj sendvič rđav su uzor. Jedenje nije sporedno zanimanje, nije mrsko traćenje vremena. Tu se ne radi sad o još nečem drugom, recimo kao kad se čitaju novine. Osim, recimo, što je ipak oprostiv greh kada doručkujemo sami. Ali kada otac sedi zaklonjen novinama, a ostatak porodice, ili samo dete, za stolom, to već nikako ne ide. Jedenje pred televizorom se dopušta samo u slučajevima nužde, a tu se računaju fudbalski prenosi. Inače, važi sledeće pravilo: jesti sam pred televizorom i trpati hranu, to izuzetno goji. Jedino što je stvarno dopušteno za vreme jedenja jeste razgovor. Zajedničko obedovanje, bilo u porodici, bilo među prijateljima, jeste društveni događaj prvog reda. To nije samo grickanje nečega što je pred vama. Deliti hranu sa drugima jeste izvorna forma socijalne uzajamnosti. A za zajedničko sedenje oko istog ognjišta i pravednu deobu plena potrebna je socijalna kompetencija. Isti tako i dobro vaspitanje. Za stolom sa drugim delite jelo i „samog sebe“. Istorija ljudske kulture je verovatno dobrim delom socijalna istorija kulture ishrane. Zato je deci otpočetka mesto za stolom, a ne za stolom u „zapećku“ sa dečjom hranom. Pa, sad, prijatno!
(odlomak iz knjige “10 najvećih zabluda o vaspitanju”, Laguna)
