Faze razvoja deteta

U razvoju dece jasno se mogu raspoznati tri perioda, koja traju od 5 do 7 godina. Svaki period ima svoje karakteristike i svaki nosi svoje izazove. Periodi su nazvani po karakterističnoj poruci koju dete upućuje roditeljima tokom svog rasta: “uzmi me, vidi me i pusti me”.

Uzmi me

Deca su deca, pogotovo do šeste godine. Ne opterećuju se svojim polom, pa ni mi ne bi trebali da ih opterećujemo. Na srpskom, grčkom i hebrejskom jeziku za dete se koristi zamenica srednjeg roda “to”, što ukazuje na polnu neutralnost. Deca u tom periodu vole da se maze, igraju, da istražuju i potrebno im je mnogo uverenja da su vredna to jest da ih volimo. Najpotrebnije im je u tom dobu da imaju jednu osobu za koju će se posebno vezati i najčešće je to majka. Pored toga što je to najčešće, to je i najprirodnije jer je majka ta koja doji bebu, koja je posebno nežna i koja  je najsposobnija da pruži bebi ono što je potrebno. Međutim, ponekad nije moguće da majka bude sa bebom, i tada druga osoba treba preuzeti njenu ulogu u važnim aspektima vaspitanja. Bitno je naglasiti da to mora biti jedna ista osoba tokom prvih godina života, jer dete ima psihičku potrebu da se veže za jednu osobu.

sidhq_7do8ntclexvnn73sa

Slika 10. Kriva afektivne vezanosti deteta u periodu do šeste godine:
A – poželjna, B i V – patološka1)

Kad se dete rodi njegova prirodna vezanost je niska kao i njegov doživljaj zavisnosti. Kako dete raste polako razvija pojam i sebe i majke, a uporedo sa tim razvija i doživljaj psihološke zavisnosti od majke. Ova zavisnost, koju se drugačije može nazvati i prirodna simbioza, svoj vrh dostiže negde između druge i treće godine života, da bi posle toga krenula da opada (kriva A). To opadanje simbioze se izražava kroz prve ozbiljnije buntovne akcije deteta. Posmatrano iz ugla OK pozicija, dete kreće u svet iz – + pozicije (Ja nisam OK, ti si OK) jer je zaista egzistencijalno vezano za drugu osobu, a zavisnost prirodno uzrokuje NE OK stav prema sebi. Zadatak roditelja i deteta je da tu zavisnost što prirodnije prebrode.
Ako ovaj zadatak je uspešno obavi, osoba je savladala tzv. Zavisničko Brdo2).

S vremena na vreme to se ipak ne desi. Ponekad dete dostigne zavisničkog vrha brda, i iz nekog razloga, nikada ne siđe sa njega niz liniju A nego nastavlja duž linije B. To se iz pozicije zabrana naziva Zabrana na odrastanje. Očigledan primer su zavisne ličnosti. Na primer, muž koji je zavistan od žene ili obrnuto. U detinjstvu, ovakvoj osobi nije bilo dozvoljeno da se odvoji od roditelja, nego je bila primoravana da obnavlja zavisnost. Ovde naravno govorimo o prezaštićivanju, pojavi veoma čestoj u današnje vreme, povezanoj sa Psihologijom Srećnog Deteta i adolescencijom produženom do četvrte decenije života.

Drugi problem nastaje i ako dete nikada ne uspe da stigne do vrha brda zavisnosti. Linija V očigledno pokazuje razvoj osobe sa Zabranom na detinjstvo. Primer za to je”starmalo dete”. Takvo je dete terano da stane na svoje  noge, u emotivnom smislu, pre nego što je  psihološki bilo sposobno na to. Ovo možemo nazvati – nedovoljno zaštićeno dete. Ono može biti dobro paženo i hranjeno, ali i bez adekvatne emotivne podrške od strane roditelja. Na ovaj način dete odrasta prebrzo i nikada ne može potpunosti da razvije prirodnu vezanost o kojoj je ovde reč. Ovo je slučaj sa sinovima koji su odrasli uz majku posle razvoda, gde je razvod majci teško pao pa su oni ”morali da se brinu” o njoj. Posledica sindroma Starmalog deteta je to što će se kasnije u životu kod njih stalno javljati pritisak da taj proces završe i da se vežu za nekog ili nešto.

Vidi me

Period od šeste do dvanaeste godine karakteriše razvoj kognitivnih sposobnosti, odbijanje simbioze i prve korake ka samostalnosti. Jezokom Transakcione Analize, dete razvija svog Odraslog i uči kako da funkcioniše sa njim, uz postepeni, a kasnije sve češći prelaz sa – + (Ja nisam OK, ti si OK) na + + (Ja sam OK, ti si OK). Želja za odrastanjem jača, a težnja ka samostalnosti se ogleda u čestom insistiranju “Tata, mama, vidite me!”, čime dete jača samopouzdanje i svest o sebi kao o vrednom biću. Roditelj u ovom periodu počinje da pravi dogovore sa decom, pokazujući im time uvažavanje i poštovanje.

s9_uvkkj4bz1mxvfwzur3ca

Slika 11. Kriva afektivne vezanosti deteta u periodu do dvanaeste godine

Pusti me

Poslednji period detinjstva, ukoliko ono nije produženo patološkom simbiozom sa roditeljima, je od dvanaeste do osamnaeste godine i to bi trebao da bude period adolescencije. Razvija se ego stanje Odraslog  i dete se utvrđuje u samostalnoj + + (ja sam OK, ti si OK) poziciji. Adolescenciju karakteriše nagli i neravnomerni razvoj ekstremiteta – ruku, nogu, nosa, ali i ego stanja Buntovnog Deteta, kao posledicu želje za osamostaljenjem. Otac postaje “dežurni krivac” i tada je poželjno da u dečakov život uđe još jedna muška osoba – nazvaćemo je mentor. Mentor nije zamena za oca, on je jednostavno oslonac koji uvodi stabilnost. To može biti trener, sveštenik, učitelj, ali i porodični prijatelj, kum ili ujak. Pošto mentor nije objekt dečakovog bunta, on će lakše moći da odradi neke stvari oko podučavanja, upućivanja i savetovanja dečaka o tom periodu. Mentor pomaže dečaku da stekne samopouzdanje i da izađe iz porodičnih okvira. Pored toga, dečak je u periodu adolescencije sklon da pravi “slavne greške”, što je posledica njegove želje za potvrđivanjem vrednosti i sticanjem identiteta – što pre, odmah, sada – i jedan od zadataka mentora je da obezbedi da te greške ne budu kobne.

Patologija faza razvoja

Ukratko, šta god da se ne odradi kako treba kod ovih triju faza ponavljaće se iznova i iznova – ponekad ceo život. Dete koje sa roditeljima nije dobro prošlo fazu “Uzmi me”, što u širem smislu znači “zaštiti me, uteši me, ugodi mi, načini me bezbrižnim itd” imaće tendenciju da se vezuje za osobe, pojmove ili stvari koje će ga na neki način utešiti, zaštititi i načiniti bezbrižnim i srećnim – od šopinga do čokolade, od alkohola do heroina, od interneta do političke partije itd.

Kada se faza “Vidi me” ne odradi ispravno, to ponekad ceo život komunicira “Vidi me” roditeljskim figurama oko sebe – “Vidi me kakav BMW vozim, Vidi me koliko para zarađujem, Vidi me kako upravljam državom.” Ali, šta god da postigne, nikad nije dovoljno.

Slično kao i kod prethodne dve faze, i faza “Pusti me” se produžava na neodređeno vreme ako se u određenom periodu ne završi. Za ove ljude je karakterističan buntovnički stav, netrpeljivost prema autoritetima, neuklopljivost u sistem i slično. Gde god da se nađu, oni roditeljskim figurama i Roditelju u sebi neumorno poručuju “Pusti me!”

Inicijacija

Jedan od veoma bitnih momenata u vaspitanju svakog deteta je inicijacija, i ona je bila prisutna u svim društvima, starim tradicionalnim, od prvobitne ljudske zajednice i plemenskog uređenja sve do nedavno. Na žalost, današnja civilizacija skoro da i ne poznaje ovaj pojam. To ne znači da inicijacije nema, samo znači da taj pojam nije na pravi način prepoznat. Kao što zapostavljeno dete, u nedostatku maženja i podsticanja, samo krene da se podstiče ili stroukira klaćenjem na stolici, lupkanjem glave o zid ili grljenjem bandere, tako i dete bez inicijacija u sadašnjim uslovima nalazi načine da se “samoinicira”. To je uvek neka radnja koja se prvi put savladava i nabijena je emocijama koje imaju za cilj potrvđivanje vrednosti deteta. U uslovima bez roditeljskog upravljanja to je najčešće prva tuča, noć provedena pod vedrim nebom, skok sa zgrade, prva cigara, džoint ili crta, a može biti i prvo samostalno zarađeno letovanje ili prvi položen ispit. Prvi izlazak sa devojkom u svakom slučaju.

Stara, tradicionalna društva su itekako bila svesna značaja inicijacije i ona je bila sastavni deo podizanja dece. Lakota indijanci su svoje sinove u četrnaestoj godini upućivali na “potragu za vizijom”, gde bi deca sedela i gladovala na vrhu planine u iščekivanju vizije izazvane iscrpljenošću. Stotinak metara dalje od njih stariji muškarci su stražarili u potaji, jer su im životi njihove dece bili suviše dragoceni da bi ih prepuštali riziku. Kada bi se dečaci vratili u pleme, njihov povratak bi se proslavio, ali od tada dečak dve godine nije smeo da se direktno obraća majci. Tako se uspešno prekidala simbioza koja je kao i svaka nužnost prepreka slobodnom izboru bez koga nema punoće ljubavi i poštovanja. Nakon dve godine održala bi se ceremonija spajanja majke i sina, ali je on tada već bio muškarac i bio je u stanju da se prema njoj tako i ophodi#.

Sličan mehanizam je postojao i nekad u našoj vojsci. Dečaci su odlazili od kuće sa šesnaest ili osamnaest godina, odlazili su sa ponosom i strepnjom, a vraćali se godinu ili dve kasnije sa puno novih iskustava, fizički snažniji i zreliji. U vojsci su naučili da voze kamion, tenk ili oklopno vozilo, naučili su da barataju naoružanjem, naučili su da iskopaju rov, skuvaju vojnički pasulj i naučili su da se klozet neće očistiti sam od sebe. Poneka od stečenih znanja nisu bila primenljiva u kasnijem životu, ali su sva bila korisna u tom trenutku jer su podržavala pretvaranje deteta u mladog muškarca sa osećanjem samovrednosti, samopouzdanja i pripadništva zajednici.

Ovaj tekst je nastao 2010. godine u sklopu edukacije u Transakcionoj Analizi. Izvorno objavljen na blogu: http://mirkomitrovic.blogspot.rs/2011/10/blog-post.html

IZVOR:

HTTP://PRVIPUTSOCEM.COM

Call Now ButtonPozovite ODMAH