Prekid komunikacije koji traje danima, pa i nedeljama, nije lepo, ali ni agresivno ponašanje, već vid emocionalne iznude, koji ima za cilj da se odnos nastavi, ali po volji osobe koja ignoriše partnera
Kada se nakon nekog konflikta dvoje koji su u nekom odnosu, vezi ili braku, jedno od njih povuče, zaćuti i počne da ignoriše onog drugog, nastaje veoma neprijatna i napeta situacija koja može trajati danima i nedeljama. Uobičajeno je da se onaj koji ignoriše drugog označava kao pasivno-agresivna osoba, to jest kao agresor. Kako se u našim stručnim krugovima često agresivnost pogrešno izjednačava s nasilnošću, onda se i osoba koja ignoriše doživljava kao nasilnik.
Ignorisanje druge osobe s kojom se ostaje u odnosu svakako nije lepo ponašanje i možemo ga označiti i detinjastim, ali ne zaslužuje da se označi niti kao agresivno, niti kao nasilno ponašanje. Ono je upravo suprotno od toga.
Kad se odrasli dure
Agresivnost dolazi od latinskog ad gradior, što znači pristupati, nasrtati, dok osoba koja ignoriše radi upravo suprotno. Pojam pasivna-agresivnost je skovao jedan američki pukovnik da bi označio vojnike koji ne odbijaju naređenja, ali ih zato izvršavaju sporo, nevoljno, s očiglednim otporom. Osoba koja ignoriše nije ni nasilna. Iako se danas ne razlikuje legitimna primena sile od nasilja kao nelegitimne i nepravedne primene sile, i iako se danas nasilje preširoko definiše, osoba koja se povlači iz komunikacije i počinje da ignoriše ne primenjuje nikakvu silu i nema osnova da se označi kao nasilnik. Upravo suprotno, nekada se ljudi povlače iz svađe i prekidaju komunikaciju da bi se samokontrolisali, da ne bi bili nasilni.
Uprkos svemu tome, ignorisanje od strane partnera može snažno da boli. Povremeno psihoterapeuti čuju izjave poput: Najgore mi je kada me ignoriše. Više bih volela da me i udari, samo da me ne ignoriše.
Da bismo bolje razumeli zašto odrasli ignorišu druge osobe s kojima su u odnosu, treba da se vratimo u detinjstvo kada deca počinju da koriste ovaj mehanizam koji se tada zove durenje. Deca se dure kada ocenjuju da drugi, roditelj ili drugo dete, koji bi trebalo da ih voli ili da prema njima ima prijateljski odnos, postupa prema njima na način koji nije fer. Reč je o subjektivnoj proceni deteta koja je često pogrešna. Kada dete proceni da se drugi ponaša na način koji je suprotan od toga kako dete zamišlja da bi drugi trebalo da postupa, ono počinje da se duri: izbegava pogled, ne želi da razgovara, odlazi u sobu da se samo igra i slično. To može biti situacija u kojoj dete nešto želi, a drugi to odbija. Kako mala deca ne razlikuju sebe od svojih želja, ona tumače odbijanje želje kao da ih drugi odbacuje, to jest ne voli. Ona tada zauzimaju poziciju: Ako ti ne voliš mene, ne volim ni ja tebe.
Dete koje se duri prema roditelju je zavisno od tog roditelja i ono ne može da napusti taj odnos. Ono što želi jeste da se odnos nastavi, ali da roditelj promeni ponašanje nakon što uvidi koliko je dete uvređeno njegovim ponašanjem.
Prema teoriji transakcione analize, svaki čovek, bez obzira na svoju starost, nosi u sebi svoje dečje Ja. Upravo to unutrašnje dete odraslog čoveka čini isto što i malo dete: duri se i želi da drugi promeni svoje ponašanje. Ono što razlikuje malo dete od odraslog je što su deca u poziciji zavisnosti od roditelja ili staratelja, dok odrasli nisu zavisni, tako da imaju mogućnost da izađu iz nezadovoljavajućeg odnosa, veze ili braka. Međutim, to njima nije cilj. Oni žele, kao i mala deca, da se odnos nastavi, ali na način koji je njima po volji.
Zato je ignorisanje partnera s kojim se ostaje u odnosu jedna vrsta emocionalnog iznuđivanja. Osoba koja ignoriše želi da se partner oseti loše isto kao što se i ona oseća loše i da se uplaši da će biti napušten, oseti krivim, oseti sažaljenje i da promeni ponašanje koje je i dovelo do konflikta i ignorisanja.
Ignorisanje deteta je zlostavljanje
Kada roditelj ignoriše dete, to je za dete najteža kazna. On tada poručuje detetu da je toliko loše i bezvredno da ne samo da ne zaslužuje roditeljsku ljubav, nego ne zaslužuje ni da mu se prizna da postoji. Zato je ignorisanje deteta jedan od težih oblika zlostavljanja.
Odrasli, emotivno zreli ljudi se ne ignorišu, oni razgovaraju. Ako jedan počne da ignoriše, drugi treba da se ponaša normalno i da ga pusti da se „ohladi”. Najgore je kada jedno dečje Ja počne da se duri, a dečje Ja ignorisane osobe se oseti odbačenim. Uvod u nasilnu scenu počinje mišlju: Ma koga ćeš ti da ignorišeš!
Izvor:
http://www.politika.rs