Mini basket nije, kako neki misle, mala košarka – već je to košarka za najmlađe, prilagođena njihovom uzrastu i visini.
Izgleda kao da ponovo stiže vreme košarke u Srbiju. Naš sagovornik, Rade Georgievski, decenijama se bavi tim sportom. U Košarkaškom savezu Srbije, predsednik je Udruženja mini basketa. Od 2000. godine, on je sa košarkaškim velikanima naše zemlje – poput Rajka Žižića, oživeo mini basket i za ovih osam godina nanizao stotine turnira, susreta, druženja. Sada samo u Beogradu ima 105 klubova registrovanih sa mini basket grupama, i oko osam do deset hiljada dece do jedanaest godina koja treniraju košarku!
KOŠEVI I LOPTE PREMA UZRASTU
Mini basket nije, kako neki misle, mala košarka – već je to košarka za najmlađe, prilagođena njihovom uzrastu i visini. Formiraju se grupe za predškolce, to jest za decu od tri do sedam godina i grupe za mlađe osnovce, odnosno đake od prvog do četvrtog razreda. Mališanima su namenjeni koševi visine 140 i 160 centimetara, a za najmlađe su predviđeni čak i visine 120 centimetara. I lopte su prilagođene uzrastu. Tako najmlađi igraju loptom broj tri, obima 56 do 58 centimetara i težine od 300 do 330 grama, dok stariji šutiraju na koš loptom broj pet. Poređenja radi, pravi koš je na visini od 305 centimetara, a velika lopta je broj sedam, obima do 79 centimetara i težine do 650 grama.
KRITERIJUMI ZA UPIS
Našeg sagovornika, Radeta Georgievskog, pitali smo da li ima određenih kriterijuma za upis dece, da li je važna visina ili konstitucija.
-Ne, visina nije uslov, nego posledica treniranja. Pa, šta bismo bez plejmejkera. Pored detetovog interesovanja, potrebni su volja roditelja i slobodno vreme, a od fizičkih predispozicija – i to u starijem, školskom uzrastu, važne su brzina i spretnost, što može i vremenom da se razvije. U uzrastu pre jedanaest godina, svako dete može da trenira košarku. Zapravo, pravi treninzi počinju sa polaskom u peti razred. Do tada, osnovni cilj mini basketa je da dete zavoli košarku, ali i sport uopšte.
BESPLATNO DO ŠKOLE
Mini basket je kod nas besplatan za svu decu do polaska u školu, ako se organizuje po vrtićima tokom boravka mališana u ustanovama. U Beogradu je to dobro organizovano u opštinama Vračar i Palilula, gde su i vaspitači i rukovodstvo uvek spremni za razne dečje sportske programe. I predškolcima u Čačku, Leskovcu, Užicu i Novom Sadu je omogućen besplatan mini basket, a projekat se širi po Srbiji. Brzina širenja zavisi od lokalnih samouprava i onih koji vode predškolske ustanove.
Treneri program organizuju u salama vrtića ili većim učionicama, uz saradnju vaspitača. Kada je lepo vreme, tu su dvorišta, jer lagane koševe može svako da prenese.
PODIZANJE KOŠA
Polaskom u školu, dete postoje svesnije određenih pravila ponašanja, pa i igre, i ulazi u fazu kada igra sve više postaje sport. Tako je do desete, jedanaeste godine, odnosno do rastanka sa učiteljicom. Nakon toga, koš se podiže na 260 centimetara i uvodi lopta broj pet, dimenzija od 69 do 71 centimetar, težine od 470 do 500 grama. Za te četiri godine, deca nauče četiri osnovna principa: da mora da se šutira, dodaje, vodi i brani.
A onda sport i košarka toliko uđu pod kožu da dete ne ume drugačije da provodi vreme. Tako ste rešili problem dokolice i gluvarenja i oslobodili se sindroma «meni je dosadno». Jer basket, a to već i sami znate, može da se igra i uz bilo koji zid – ako ima neki obruč, zabave radi. A kod nas, za ozbiljno bavljenje košarkom, sistem Saveza vas vrlo precizno vodi dalje – nekog do reprezentacije, nekog do trenerskog posla, nekog do profesora fizičke kulture, a svakako do zdravog i srećnog čoveka.
LOPTA OD RUKE DO RUKE
Ono što ljudi mini basketom žele, jeste da se deca igrom uvedu u košarku i da je zavole, a pre svega da budu zdravija, da nauče da zdravo žive, da vode računa o sebi, da se nauče disciplini, upornosti, radu i zajedništvu – više nego u nekim drugim, individualnim sportovima. U OŠ «Dr Arčibald Rajs» u Beogradu, zahvaljujući Ljilji Raičević, treneru košarkaškog kluba «Poštar», druže se par puta godišnje. I to u jednoj prosečnoj sali za fizičko, ali uvek punoj dece i radosti… Da su jedna duša i kad lopte u ruke uzmu i direktor škole, i veroučitelj, i učiteljica.
KOŠARKU U ŠKOLE
Kao i pravi veliki sportisti, svi minibasketaši imaju obavezne kompletne lekarske preglede – da se proveri zdravlje, sposobnost za bavljenje sportom, ali i nauči redu, da se misli na sebe od malena. Kad postanu mlađi pioniri, oko jedanaeste godine, mališani su već uveliko uvedeni u sportsku priču. U pubertetu, kao stariji pioniri ili kadeti, ova deca nemaju takozvani sindrom tinejdžera – kada se dešava da su ruke i noge «nesrazmerne» u odnosu na trup, a podrazumeva se da niko nema problema sa kičmom.
BASKETAŠI VAS MOLE, KOŠARKU U ŠKOLE
U knjizi Radeta Georgievskog – Mini basket, detaljno je opisano na stotine igrica sa loptom, koje naši treneri koriste u mini basketu sa decom uzrasta od tri do deset, odnosno jedanaest godina. Novi projekti čekaju, poput projekta Basketaši vas mole, košarku u škole. Sve je spremno. Roditelji i deca žele, treneri i Savez takođe, velikani naše košarke su tu da podrže i male, i one malo veće. Ostaje da se uključe oni koji mogu da daju sredstva, da bi mini basket bio besplatan za predškolce u celoj zemlji, a kasnije i za mlađe osnovce. Naravno, ako shvatimo da su nam deca preduslov svega, prioritet prioriteta.
KOŠEVI I U JASLICAMA
Pravi kuriozitet je u jaslicama «Slavuj» na Zvezdari, u Beogradu. Zamislite, i oni imaju – dva mala, malecka koša! A u košarkaškom klubu «Švrća», za decu je uz tri treninga organizovan i jedan čas francuskog jezika nedeljno, i to od prvog razreda!
IZBORNI SPORT
Od petog razreda osnovne škole, kod nas je kao treći čas fizičkog vaspitanja, novim programom od pre par godina uveden «izborni sport» – dobra, ali nažalost uglavnom nerealizovana zamisao, po kojoj đaci biraju sport kojim će da se bave tokom časa. Uslova u salama za fizičko skoro svuda ima za jedan, ili nijedan sport. Svi se žale da nema dovoljno lopti. Grad Beograd je tokom prošle školske godine podelio stotine lopti po mnogim beogradskim osnovnim školama, ali se tada postavilo pitanje golova, koševa i mreža za odbojku, pa visine, odnosno nizine plafona, pa rekvizita za gimnastiku… Vas, roditelje, samo želim da podsetim da su to one iste sale za fizičko u kojima smo mi igrali sve te sportove i igre – i sa loptama, i bez njih, i na ulici, i bez mreže… Ne može se bez svega, ali nam izgleda najviše nedostaje volje i motiva, a najmanje materijalnih stvari. Tako je izborni čas sporta ostao zamisao koju snagom volje i uz dobru saradnju svih – neko nekad možda i realizuje do kraja. Kad se steknu svi uslovi!?
